Српски књижевни гласник

624 Српски Књижевни Гласник.

= + 2

Мирослав Крлежа спада међу најпознатије литерарне: личности нове Југославије — али не по својим драмама (налисао их је нешто 10—12!), него по романима и пјесмама. Од драма су му публициране неколике актовке, и Галиција у Критици,. а иначе су спавале кроз неколико година у орманима позоришних драматурга. Да се Крлежине драме нису приказивале, криво је у првом реду неразумијевање, а онда и страх од техничких потешкоћа (Крлежа оперира са прилично комплицираном сценаријом). Напокон се је прије двије године усудио интендант“ Д-р Никопза Андрић да иступи са Крлежом. Изабрао је драму Галиција, срстно пребродио све техничке и разне запријеке, и довео Галицију до дана премиере. Али управо једну уру' прије почетка представе власт је забранила Галицију, — вели се ради антимилитаристичких тенденција. И тако је Крлежа морао да још чека скоро пуне двије године, да дочека своју премнеру на загребачком театру, кому је кроз године и године нудио једну за другом своје драме. До душе, заслуга је интенданта Бенешића и директора драме Гавесле да је ипак једном Крлежа дошао до ријечи у загребачком театру — али успркос свему морамо констатовати да је у истини сурови анахронизам да се аутор који већ од неколико година пише добре драме тек сада по први пут износи на позорницу. Ово: је свакако разлог зашто пуолика и шири литерарии кругови немају јасан суд о Крлежи као драматском писну, који је несумњ, во на истој висини, ако не и јача, са Крлежом пјесником и романсиером.

њ := =

Голгота је чисто хумано, једноставно, скоро голо у својој једноставности “"позоришно дјело, које не апел. ра ни на какво наше расположење него на осјећајно. Пет актова — пет исјечених фрагмената из једнога бурног времена и тешкога живљења, које не веже један обичајни садржај са својим заплетом и расплетом, него свеопћа идеја правичности и права нг живот, која је при концу симболизирана у доктору-створитељу, ономе који лијечи ране и казни у исти мах. Нема у Голготи позоришних блефова и ефеката, нема извјештачених драматских чворова ни театралних завршетака чинова, а нема ни љубавних афера. Али у њој има љубави : оне љубави која је јача и трајнија од прељубничке, од шипаричке, од виверске и донжуанске; оне која држи на себи сву тежину живота, да се не распане у својој подлости и гњилости ; оне за коју тече крв — и падају жртве. Уз овај велики мотив у Крлежиној драми крећу се ситне и подле људске жеље и страсти, егоизми и бруталности у управо огромној снази, из које пиште и јаучу стотине дисонантних гласова у борби за живљење. И.