Српски књижевни гласник

630 _ Српски Књижевни Гласник.

његовом сенсационалношћу — пронашао срећну синтезу, која задовољава једнако све класе данашњег друштвеног система. Јер, гола, идејна конструкција те драме, то је вечни сукоб између материје и душе, строја и човека, цивилизације иинстинката, итд. — сукоб у коме побеђује оно што је елементарније: природа, душа, човек, инстинкат. Та идеја је у Чапековом комаду реализована на један нов технички начин. Стари Розум је, осамљен, на неком далеком америчком отоку, изумео рецепт по коме могу да се израђују људи-машине, работници. Његови наследници (а то је персонификовани индустриализам) искоришћују тај изум: стварају фабрике работника и продуцирају хиљаде и хиљаде тих људи-машина, Работници имаду само мозак, који им диктира да раде док се не истроше. И тако настаје хиперпродукција тих работника, који једнога дана постају већина и побеђују човечанство. Када су уништили све до последњег човека, из двоје работника, мушког и женског, који су били савршенији од осталих, развију се нови људи, нови Адам и Ева, и с њима опет почиње човечанство, као и пре. Чапек ту своју идеју, идеју да извор човечанства лежи у љубави, решава сценски сугестивно на бази утопизма. Он је, пре свега, јак драматичарски темпераменат, па су му диалози живи, ситуације напете и покрети динамични; он је, затим, јак драмски техничар, увек сценски логичан и конструктиван; и, на крају, он је оригиналан, смео, пун најразноликијих нианса, од неке сентименталне примитивности до рафиноване гротеске. Ипак, читавоме комаду фали извесна стваралачка топлина, известан елан; на махове он се чини као да је одвише рађен „работнички“.

Како читави комад, исконструисан у детаље на истом нивоу утопизма, имаде апстрактни карактер, требала је и режија, сем да испуни извесне празнине текста, да буде и адекватна. Међутим, редитељ Г. Живојиновић није успео да доведе на позорници у хармонички склад уметничко дело и његову реализацију. Он је режирао Р. У. Р. одвише реалистички, без осећаја за стилизацију какву захтева унутарњи карактер драме. То се нарочито осећало у последњој сцени, која је била интерпретована сасвим криво. Уместо једног скептичног рефрена читаве филозофије ауторове, публика је чула неко патетично пророчанство. Сем тога, Г. Живојиновић није довољно изразио контрасте између људи и работника; није довео до изражаја динамичност која лежи у самоме комаду, и није успео да даде онај прави тон, атмосферу, која је одлика свију Чапекових комада. Ни светлост није била бирана по неким унутрашњим потребама ситуација: она је, без разлога и оправдања, бивала слатка 'и буржујска тамо где је највише требала да потенцира“ оштре, заковитлане линије драме. i |