Српски народ

Цртежм од Ник, М. Цаагв

ОСМАТРАЈУЋИ развитак и и». градњу Београда за послвдњих неколико деценија, видимо да је он нагло и брзо постао великим градом. Међутим, са жалоигћу морамо констатовати, да у урбанистичком и архи* тектонском изгледу није ни приближно то» лико напредовао колико је имао услова за то. Интересантно је видети из којих разлога тако велика изградња Београда нија дала задовољавајуће резултате. ЗИДАЊЕ БЕЗ ГЕНЕРАЛНОГ ПЛАНА У првом реду треба узети у обзир да Београд у рзздобљу од двадесет година, т. ). од 1920 до 1940 године, када је подигнут највећи број зграда у њему, није имао генерални план за извођење регулације, већ се изграђивао према староме, који није предвиђао тако нагло повећавање града. Према повременим потребама вршене су измене регулације улица, тргова па чак и читавих насеља (предграђа), без обзира на целину града. Како је, пак, изградња приватних зграда захтевала доношење правилника и уредаба са хигијенским, техничким и естетским прописима, то су ове уредбе стваране на брзину те су недовољно простудиране и слабо обрађене имале пуно недостатака. Због тих недостатака и непотпуности често су мењане и допуњаване, тако да су увек имале привремену важност. Последице тога су биле такве, да се почињала изградња извесног краја или улице, па чак и зграде, по једној уредби а довршавала по другој. Због тога имамо у једној истој улици зграда са висином од два спрата, а до ње зграду од четири спрата. Најбољи пример за овај случај, поред других, имамо у улици Милоша Великог, која је због такве изградње изгубила свој првобитни достојанствени и отмени карактер. Не може се рећи да код појединих општинских управа није постојала добра воља за решавањем неопходно потребних урбанистичких проблема, само сви учињени подухвати у овоме правцу нису до краја доследно спроведени. Тако је, још пре двадесет година, одмах после светског рата, када је Београд постао престоница Југославије, расписан интернационални конкурс за израду генералног плана. Међутим, како ниједан пројекат није могао бити у целини усвојен, морало се приступити изради генералног плана узимаК >ем појединих идеја из већег броја награђених пројеката. Од тада се на томе плану стално радило, али он, нажалост, ни до данас није завршен. Затим је, 1930 године, расписан интернационални конкурс за решење Теразиске терасе, а 1938 године, исто тако интернационални конкурс за решење Позоришног трга у вези са тргом на Теразијама. Само, док је конкурс за генерални план био оправдан за Теразиску терасу и Позоришни трг учињена је погрешка што су уопште расписани, пошто се дошло до закључка да се не може добити добро и прихватљиво решење појединих делова града, а да се истовремено не решава и целина. БЕОГРАДСКА ПРИСТАНИШТА Велики је број важних урбанистичких лроблема, које је требало благовремено решавати. Сви ти проблеми, међутим, или су одлагани за »доцнија времена« или су добијали привремена решења, а дефини-

тивно решење је требало да дође еа генералним планом. Да поменемо еамо питање железничког чвора и пристаништа, чија су благовремена и исправна решења могла имати необично велики утицај на развитак Београда уопште. Изградња пристаништа на Сави захтевала је одговарајућу регулацију свих улица у околини. Међутим, ако би се пристаниште изградило на Дунаву, Карађорђева улица, као и цела Савска падина, имали би да добију сасвим друго решење. Није нам намера да се овде упуштамо у чисто урбанистичко питање, али морамо напоменути, да би со постављањем Пристаништа на Дунаву учинила огромна услуга будућем развитку Београда, који би много добио како у трговачком и економском, тако и у естетском погледу. Садашње Савско пристаниште изградило би се у декоративни кеј са тргом у одговарајућој архитектури, што би, повезано са Калимегданом, могло имати репрезентативни карактер. Главно трговачко пристаниште било би на Дунаву, где има довољно простора за изградњу свих пристанишних постројења и потребних магацина. Тако би се у овом још неизграђеном делу Београда (који је врло близу центра града) могоо створити нови трговачки центар са добрим изгледом за будућу међународну трговину. Ј5ДДН НЕУСПЕО ПОКУШАЈ Архитектура Београда често је била изложена утицајима, страним нашој средини, тако да се није могла без застоја и самостално развијати. У времену највеКе изградње, после светског рата, поред многих других, дошао је и утицај руске архитектура, који није део задовољавајуће резултаге, а затим покрет за обнову српсковизантијског стила. Међутим, према на.ием мишљењу, овај покушај унапред је био осуђен на неуспех. Он се састојао у томе, да се стил, који је имао успелу примену на црквеној архитектури, употреби на приватним зградама. Тај случај најбоље илуструју неуспеле фасаде неколико при-

) ватних и јавних зграда изграђених у том етилу и у еамом Београду. Док еу еви ранији утицаји били мањег обима, покрет започет у целом свету за стварањв новог, такозваног модерног стила, обимније је захватио и нашу средину, и то баш у времену када се Београд највише изграђивао. Тако имамо велики број зграда подигнутих у модерном етилу, са свим недостатцима једног стила, који се тек ствара и за који још није било утврђених дефиниција за пројектовање. Према томе, наши су архитекти били упу^ени на самостално студирање и стварање новог стила према угледима из иностраџства, пошто их стручне школе нису могле учити етилу који нема своје утврђене норме. Због тога емо имали врло различита тумачења тога стила у архитектури, само донекле сличног модерном стилу који се развијао и у другим великим градовима. ЗА СТИЛ НАШЕГ ПОДНЕБЉА То отступање од интернационалног модерног стила имало би своје оправдање да су зграде, подигнуте код нас, имале обележје наше, националне архитектуре и да су прилагођаване захтевима нашег поднебља и околине. Међутим, нови стил код нас третиран је потпуно индивидуалистички. Подизане су зграде са фасадама, које су се моггн свидгти и пружити извесно задовољство само неупућеним »стручњацима« и аутору-пројектанту. Овакво примењивгње модерног стила последица је неозбиљног и површног схватања појединих архитекта о савременој архитектури. Заборављало се да је архитектура уметност, која треба да ствара дела трајне вредности и која &е служити као стални украс једном граду. Архитектура Београда бч могла и у будувности да чма штете од оваквог индивидуалног интерпретирања модерног стила, ако наши архитекти не увиде благозоемено, да се у исто време не може створити неогрлничени број нових стилова у .зрхитектури, већ само Један коме треба сви да гравитирају.

Према ономе што Је до данас створено у модерном стилу, код нас и у другим земљама, можемо констатовати да, иако се модерни стил доста разликује од свих ранијих стилова, ипак постоји олравдана потреба за његово примењивање и развијање. Па ма да су разлози за његово стварање само хигијенске и техничке природе, ипак се не сме заборавити и занемарити утврђено схватање пепог у архитектури, заједничко за све стилове и за сва времена. Аутор једног архитектонског дела, пројектованог у модерном стилу, мора и даље да се руководи уметничким идејама при стварању. Не сме заборавити да је архитектура уметност, и да то и даље треба да буде. Стварање у архитектури не сме да буде без логике. Не треба да се задовољи само око, ве-К и разум. ЈЕДАН ХАРМОНИЧАН БЛОК У Београду је, за последњих неколико година, подигнут веКи број зграда у модерном стилу. Ове зграде, посматране свака за себе, претстављају успеле творевине савремене архитектуре, само, нажалост, архитектура Београда, узета у целини, тиме није много добила, јер се те зграде упадљиво издвајају из својих блокова, тиме што су обично веће висине од осталих зграда у суседству. Оваква архитектура делује дисхармонично и квари силуету целога града. Довољно је проћи тргом Теразија па видети да се део трга са зградама Пензионог фонда чиновника Народне банке, Игуманове задужбине, »Асикурационм Ђенерали« даје хармоничан изглед само зато што су висине ових зграда исте, иако су фасаде обрађене у различитим стиловима. Други део трга, са зградама: хотела »Србије«, »Балкана«, осигуравајукег друштва »Југославије«, палате »Албаније«, Извозне банке, даје утисак дисхармоније и нереда у архитектури највише зато што су све те зграде различитих висина. Овакви случајеви не могу се приписати само у грех архитектима, веХ надлежним грађевинским властима, које су широкогрудо дозвољавале да се мимо грађевинских прописа подижу зграде са различитим висинама и различитом архитектуром у једном истом грађевинском блоку. И поред свега тога, још није доцкан да архитектура Београда пође исправним путем, само је потребно што пре довршити генерални план са решењем свих тргова и улица, и донети потребне уредбе и прописе, које би тачно одредили начин изградње и одговарајућу архитектуру, посебице за сваки трг и сваки грађевински блок. Арх. Бран. Маринковић

у с 'С. с .-г

А пао је мрак на широку водд као црно лето, а ја немам моћн, нити икам кљџч снагом да откљџчам катапаи иа небу месец на врх ноћи. Б. Л. ЛАЗАРЕВИЋ

Н