Српски народ

14 стране

СРПСКИ НАРОД

13 феоруар

Лесинг је још пре седамдесет година био популаран у Београду

Г-ца Опга Спиридновић као франциска

разумевање г-ца Дивна Радић задовољила је публику, која је поздрављала њену Мину после успеле креације на премијери са г : ђом Ризнић. У колико је било колебања, оно је произилазило вероватно из* тежње г-це Радић да самосталним тумачењем улоге, које се можда није увек поклапало са већ утврђеним постављањем, које не треба, међутим, сматрати као непогрешив канон, који не допушта слободе у тумачењу. Поводом овог случаја сећамо се једне констатације баш самога Лесинга, који има репутацију, коју не заслужује, и који каже у својој чувеној Хамбуршкој драматургији: „Правом копиран>у у случају потребе м"же да

Сутра по подне 14 овог месеца рдржаће се у великој сали Коларчеве задужбине приредба на ко.јој ће се искупити н.аши најбољи балетски мајстори и играчи. На овој приредби узимају учешћа шеф београдског балета г-На Нина Кирсанова, прима-балерина г-ћа Наташа Бошковић, први играч г. Милош Ристић, одлични балетски дуо г-ђа Данииа Живановић-Денић и г-ца Јђиља Колесникова. Затим г-ца Јелена Корбе, позната балетска уметница Вера Костић, па онда одлични играчи: Радмила Стефановић, Обраловић Пуља-Црњански, Радивоје Крстић и Славко Ержан. За ову приредбу влада велико интересовање и карте су већ распродате. Пснводом премијере Лесингове Мине од Барнхелма у београдском Српском народнсм позоришту, згодно је потсетити се да је Лесинг у нас и раније био популаран, и да је прва његова ствар играна у Београду била Натан мудри (превод Јована Ха џића-Светића), чија је премиЈера била још 28 фебруара 1873 године. Та је ствар имала несумњива успеха, јер се одмах идуће године; 17 априла 1874, даје први пут и друга његова драма Емилија Галоти. Извођење Лесинга на београдској сцени није прошло неопажено код наших позоришних људи тога времена. Занимљива полемика зачела се том приликем између два угледна позоришна човека тога времена, Матије Бана и Јована Ћорђевића, поводом оцене вредности дела Натан мудри. Та је полемика чак детаљно забележена и у познијим списима наше културне историје. ј Тако Ђорђе Малетић у својој Грађи за историју Српског народног позоришта у Београду, објављеној 1884 године, у издању Чупићеве задужбине, изнео је тај сукоб из кога ћемо навести неке редове. Јован Ђорђевић је у подуже^ чланку, објављеном у Јединству похвалио ово класично дело, а у Видовдану рекао, између осталог, и ово: Натан мудри јефајзнаменитије позоришно дело же• нијалног немачког писца Лесинга". На то је Матија Бан, на јед-

ном другом месту, просто одрекао Лесингу „женијалност" I драмској струци, иако му признаје знаменит таленат и велик ј заслуге на критичком пољу, ово размимоилажење у миш.№ њу ова два наша позната позоришна човека њиховог времена, дао је своју реч и сам Ђорје Малетић, па вели на крају ду< жег чланка о овој полемици« после дуже и детаљне анализе поменутог комада: „Лесинг је велики човек, али, нека ми опрости — г. М. Бан је имао право, што је о њему као драматскои песнику овакав суд изрекао", Ипак, на другом месту у истои чланку Ђорђе Малетић о ЛесиН' гу даје врло леп суд: ,Ј1еот (1729—1781) је на литерарт небу једна од најсјајнијих звада, која је човештву благодеги светлела. Какве су његове а слуге на критичком пољу, овд( ми 'није место да разлажех доста је то, да је он Немцпа отворчо очи за лепоте у Шек< спировим умотворинама, које с( и данас недостижан идеал, а тако исто и за погрешно тумачт Аристотела и његових правш у лепој вештини и да је цеиој немачкој литератури дао Ш правац", Дакле, већ пре седамдесет година Лесинг је игран на нашој позорници, његово име било познато код нас, о њему се писам и дискутовало, говорило сигурно још више, и ио старом обнча.ју у позоришном свету, једви билн за — други противу њега!

ин&' 1-(џ> 9м$не> лпсјаљ

недопуштено да Мина г-це Фадић буде копија игре, каКо су је креирали г-ђа Ризнић и режија. Уколико један уметник у опште, један глумац имају праве стваралачке снаге и оригиналности, у толико они беже од шаблона, тражећи да остваре нове лепоте. Подржавање, епигонство јесте највећи непријатељ уметничког стварања и знак слабе уметничке индивидуалности или декаденце једне епохе. Бити свој, тежити за остварењем новог десте највећа снага уметничког стварања, резон детр и оправдање сваког уметника. Слажемо се потпуно са оном нашом глумицом у њеном високом схватању смисла уметничког стварања ' кад каже: „Нећу никог да копирам, па ни Сару Бернар, кад бих могла! Хоћу само кроз гебе да дам улогу.. Очигледно је да је г-ца Дивна Радић хтела срествима своје уметности да оживи пред београдском публиком диван лик

Поводом двосгруког тумачења Л\иие фон арнхелм од Лесинга, коау су на београдској позорници креирале г-ђа Нада Ризнић и г-ца Дивна Радић погребно је расмотрити у опште смисао и ^иљ игре у алтернацији. Управа Је више него раније завела ту пракс;у, али ниЈе јасно у ком смеру: да ли да привуче публику .стављајући на афишу имена љуоимаца публике или у чисто уметничкој намери да већем броју глумаца пружи могућност да дођу до изражаја, да једну улогу осветли, обогати разним тумачењима. Тако и у овом случају можемо се питати да ли се додељивањем улоге Мине г-ци • Радић ишло за првим ^или за другим циљем. Ако претпоставимо да нису по- среди комерциални разлози, онда морамо закључити да се хтело дати могућност да се на рампи београдске позорнице појави после Мине г-ђе Ризнић Мина г-це Радић, сличне и различите у схватању и уметничком доживљавању једне и друге глумице сходно њиховом таленту, њиховој осећајности и њиховој интеЛигенцији. Зато би било неоправдано и

Лесингове Мине, младе и лепе, веселе и паметне девојке, која је своју велику интелигениију и свој разум ставила у службу сво-га великог срца, преггуног љубави за храбрим и витешким Телхјамом. Из целог тумачења г-це Радић избија њен богодани уметнички дар и њено психолошко .удубљивање у јунакињу немачке драме. Са великом љубављу и најприснијим улажењем у личност она је вајала младост двадесетогодишње грофице, која носи у себи свежину и лепоту брда у Тирингену, плаветнило његовог неба и бистрину његових потока. Својом топлом лирском игром она је остваривала ову дивну песму два бића, које љубав и част неодољиво привлаче и одбијају. Са пуно духа она је водила психолошку битку — гордост противу гордости — на самом терену душевних збивања мајора фон Телхајма. Из ње је зрачила велика љубав Мине и њено обожавање вољеног човека, за кога се она борила свима срествима срца и разума. У великом диапозону могућности, које су јој давали њена младост, њена уметност и њено

Г-ца Дивна Ради1* у улози Мине фон Барнхелм

се научн и напагај. — Како је дадрко глумац, који само разуме мисао од онога, ко.ји у исто време и осећа ту мисао!... Цела душа мора да узима учешћа у ономе што се говори." Чар младости, богаство девојачке душе, лепоту једне безграничне љубави, дубоко . преживљене у игри г-це Дивне Радић публика је осетила и зато је топлим аплаузом поздрављала њену Мину. И г-ца Олга Спиридоновић те^кила је да пружи једну Франциску која не би била копија Франциске са премиЈ 'ере, како је креирала г -ћа Марица Поповић. Можда Ј "е била више субрета, него дружбеница младе грофице али изненађуЈ "е сигурност њене игре ,чак бисмо рекли рутина глумачка, а да се схвати као мана код Ј "едне тако младе глумице. 'М. М. Милошевић

ВАЛДМИЛЕРОВА ИЗЛОЖБА У БЕЧУ Поводом 150. рођендЗна славног сликара Фердинанда Валдмилера, град Беч Ј 'е приредио изложбу Валдмилерових дела која су за ту прилику позајмљена из разних државних, градских и других музеја, као и од привагних лица. Ивложба заузима пуних шест •дворана.

ЈУТРО, КАО ИЗРАЗ ЖИВОТНОГ ОСЕЋАЈА, РАД НЕМАЧКОГ ВАЈАРА АДОЛФА АБЕЛА (Го1о: Еигорањсће Коге^ропдепгеЋ)