Српски народ

СРПСКА СРЕДЊЕВЕКОВНА

НОШЊА

од Ђорђа Ман о-З и с и а, кустоса Музеја Кнеза Павла Илустровао Здравко Секулић

сти. Милица се враћа већ повезивању и забрађивању. Под Деспотом Стефаном овлада архаизам Византије. Хаљине скопчане испод грла, једва имају прорезе за рукаве. Плашт се претвара у капут слинан кафтану. филигранске шаре пренатрпавају поново одела. Све тековине средњевековне ношње искоришћују се префињеним укусом. На Есфигменској повељи породица Вурђа Бранковића показује до које мекоте, декоративности и нежности доспева наша средњевековна ношња. Обу^у кроз цео средњи век једна видесмо од дугачког одела. До XII! века уз припијене чакшире дугачке меке чизме црвене и жуте боје. Касније ципеле су све шиљастијег кроја. Код Ђурђа Бранкови^а на прстима навише поврнуте. Нигде потпетица. У Студеници претстављен је Ђорђе Кратовац у XVI веку у народмој ношњи, са дугачком црвеном антеријом узаних рукава; над њим дугачки химатион без рукава који се испод грла закопчава; рукави слободно висе. На глави висока шубара, на ногама жуте чизме. У Кучевишту, споља на јужној апсиди, претстављен је таквом шубаром и неки влашки војзода Влад. Шубара је по свој прилици дачки — влашки утицај. У XVI—XVII веку јаке су српско-румунске везе и то много што шта објашњава. Нама су познати костими наших световиих и црквених великана у средњем веку. Али народна ношња осталих друштвених слојева остала је углавном загонетка Да ли су кече носили наши сељаци, да ли су имали сем кожуха, пртених кошуља и ногавица и другог одела, — како их приказују фреске и миниатуре, — то је поглавље М себа.

^^НА ЧИНИ значајно поглавље наше културне историје. У оделу, моди једнога доба, има увек много израза и карактеристике. У ношњи наслућујемо много скривених тежњи, нагона, идеала. У њој видимо струје, утицаје, везе разних средина, сву компликовану ћуд и душу чозека на путу вечности — пројицирану на материји којом себе хоће да уздигне, идеализује. Писмени извори су доста шкрти у подробнијем опису одела и код наших биографа и Византинаца. Они помињу само раскошна одела и да су наше жене из највиших кругова вредно везле на скупоценим тканинама. Када будемо поставили себи задатак израдње корпуса наше средњевековне ношње, поред неколико случајно сачуваних остатака (као што је Лазарева хаљина, појас Севастократора Бранка у Ермитажу, накит чуван у Музеју Кнеза Павла), главни материјел даће нам само портрети на фрескама наших задужбина. Некима је суђено било да виде само визију раскошног одела краљице Теодоре када су јој отворили гроб у Бањској. Под утицајем ваздуха одело се претворило у прах и пепео и остао је само диван златан прстен њен који се чува у Музеју Кнеза Павла. И у Студеници су наишли на гроб једног Немањића, чије се одело такође распало.

Сребрна наруквица из Марковог града (14 век)

Иако се већ први Немањићи везују у ношњи за Византију, било је увек и западног утицаја. Одела у Јеванђељу Мирослава Хумског имају у себи претежно западњачког елемента. Златан запон кнеза Петра Хумског рађен је 1225 у чисто романском стилу. Први Немањиви до Уроша 1 имају круне у облику венца, диадеме над челом. Али у оделу је ве^ претежан византиски утицај. Дугачке и комотне хламиде причвршћене аграфом на десном рамену, или спуштене ка груди. На свечаним, тежим материјама појављује се златом везени кругови са двоглавим орловима. Већ и на ктиторској фресци Петрове цркве у Бијелом Пољу. Док је Владислав у Милешеви носио лаку и дугу хламиду, причвршћему аграфом на рамену са голим вратом, Радослав и Стеван Првовенчани имају ве^ византиски златом везени брокатни плашт са добро закопчаним вратом. И њихове круне су византиске: затворене, лоптастог облика, са бисерима и драгим камењем украшеним пандантифима крај увета. Већ код Владислава у старијим годинама запажа се лорос над рукзма и појас изнад плашта. Урош се појављује у Сопоћанима у пуном византиском орнату, заједно са својим сином Драгутином, а краљица Јелена са младим Милутином. Тежак брокат и пурпур украшени су драгим камењем и бисером. Плашт се закопчава под грлом, али оставља слободно руке у према крају суженим рукавима. Над грудима и раменима пришивен је нарамнИк, али врат је слободан. У слици оплакивања Анине смрти деца су приказана у домаћој хаљини без тежих огртача и круна на глави. Јеленина круна није калотастог облика: иако ■затворена, конична је, шира на више. Косе су потсечене до врата. Раније су биле кра*,е, до увета. Касније под Милутином и Душаном оне падају у витицама на рамена, док се од Лазара до Бранковива поново скраћују. Деца су приказана у домаћој туници са узаним дугим рукавима. Она се затвара горе спреда, — испод врата. Узани пластрон на том месту пун је бисера. Кожни појас је узан. Код мушкараца нема више копче. ХИЈ век воли контрасте тежих и лакших материја. Руке и врат су слободни. XVI век потпуно окује и стилизује, али и одуховљава фигуру. Код Милутина и Симониде у Грачаници лорос и појас изнад плашта опточени су бисерјем и драгим камењем. Одела су од све теже материје и тамније боје, све закопчаније. Симонидин врат угушен је скоро бисерним оковратником. У блиставом оквиру круне, огромних обода, и тешког орната — постају необичан контраст фини женски лик, нежне ручице. Постепено се иде у барок, чији су најизразитије преставнице жена и к^ери жупана Брајана у Карану. Капа конична на глави, горе проширена, постаје виша, а са ње пада танак вео. Већ код Ливерине у Леснову коса је покривена танким велом. Сада и око врата од ушију до ушију огромних обода затегнута је чипкаста материја. Раскошно орнаментисана хаљина и тежак плашт нису у складу са лаком ваздушастом лебде^ом кулом. Поред много гордости и претенциозности, иза строге закопчаности појављује се и кокетерија. Деспотица Ливерина у Леснову смело деколтује опет свој лепи витки вратић, њена круна добија облик витке вазе. И *глике обоце делују у оваквом ансамблу деликатније. За Душана наглашен је већ крој уза струк. Деспот Оливер даје најелегантнији облик овој моди одела које се закопчава спреда редом дугмади. Појављује се капут са Запада. Врат се ослобађа стеге. Све је практичније и срачунато на ефекат витке линије и елеганције. Одело до појаса припијено је уз тело, а доле се проширује. Груди и рамена украшена су срмом и златом, филигранским украсима и токама. Има у том декору и доста оријенталног елемента. У Павлици Мусићи имају овакво уза струк скројени капут само до испод колена. Чакшмре су припијене уз листове ногу. Уместо филиграна преовлађује живи дезен. Ти дезени на свили налазе се и на Лазаревој хаљини. У Псачи налазимо костиме чије изданке видимо у црногорској народној ношњи. У Каленићу Богдан има чепкенли рукаве. Жене у Псачи носе јелече слично нашим Шумадинкама. Оне задржавају још само мале витке крунице са лаким велом, који пада на леђа. Минђуше постају лаке, висеће. Деколте обухвата делић груди и рамена. То је доба које се инспирише донекле духом западне ренесансе. Али тешки дани приближују наш свет опет стези и закопчано-

Десно: Златни запон кнеза Петра из 1224 године. Снимак Музејз Кнеза Павла