Српски народ

СРПСКИ

НАРОДНИ МИТ

и

ЕВРОПА

од д-ра М. С п а л а ј к о в и ћ а, бив. министра спољних послова

СРГ1СКИ МИТ је бајка изаткана нитима од свиле и злата на разбоју горских крилатица Вила. Обична пређа од кудеље ©енова је тог чаробног ткива. За украс му служе чудесне шчре, које само невидљивв поСестриме српских јунака знају сложити и уткати у бесмртне, царским везовима опточене, похвале народних изабраника. Са сестринском љубављу Загоркиња Вила плете венце од миришљавог цвећа из српских дубрава и њима кити народне хероје као вечни понос просте српске душе. Сржки народни мит не слави толико епеке догађаје, колико епске личности. У народу мит се ствара из највишег култа према тим личностима. Косовски мит се не може замислити без Цара Лазара и Милоша Обилића, Управо, косовски бој је само спољни оквир, а легендарни ликови Лазара и Милоше су унутарње језгро косовског мита. Неодољивом сиЛом расног нагона ти се л^Псови одржавају у народном предању као жива слика битних особина и истрајности српског племена. Народни избор митских личности је од великог значаја за народну психологију, јер хероји — свеци и јунаци — претстављају сви заједно расне идеалне обрасце, који нацији, док год траје, треба да служе за углед. Изобиље тих узорних примера у нашој прошлости потврђују славна имена: Немања, Св. Сава, Цар Душан, Краљевић Марко, Цар Лазар, Милош Обилић — међУ људима; Јевросима Мајка, Царица Милица, Мајка Југовића, Косовка Девојка међу женама. Наш средњовековни национални мит развијао се у знаку тих мушких и женских хероја, чија је физиономија, стварна или замишљена, позната сваком Србину. Најпопуларнији су Св. Сава и Цар Лазар међу свецима, Краљевић Марко и Милош Обилић међу јунацима. Прва двојица су оличење урођеног расног идеализма; народ их је признао за свеце, јер су обојица, својим високо етичким схватањима човечје улоге на земљи и својим личним примером, потврдили да само духовне вредности дају трајан смисао животу. Друга двојица претстављају оваплоћену синтезу народне борбене одлучности и раснв срчаности; народ их је прогласио за јунаке, јер су обојица — испуњени херојским смислом живота — презирали смрт више него човека, а нечовечност више него смрт. Сва четворица су у очима српског народа живи символи, не толико историске Аовршене стварности, колико оних у ваздашњој народној души дубоко укорењених идеала. Ти се идеали зову — племенитост и витештво. Народна етика је темељ народног ■?! ј мита. —ОИсторија оставља много дубље трагове у живој народноГ машти него у мртвим записима летопиоаИ^а. И као учитељица живота, историја се непосредно напаја усменим предањима народног мита много више него писменим изворима историске учености. У томе и јесте тајна њене васпитне и психолошке моћи. Народни мит је огледало народне душе. У њему је живи историски облик народних традиција. Ако њега нема, повесница постаје умртвљени оквир устајале прошлости. Етничке вредности треба ценити етичким мерилом. По етичком садржају националног мита треба судити о културној садржини народне душе. И најразвијенија цивилизација, без духовне културе, блиска је варварству. Какав је народ, такав је и његов национални мит. У људској повесници сваки век има свој мит, а сви векови заједно чине општи мит човечанства. И у историји појединих народа свако раздобље неосетно се претвара у посебан мит, а из континуитета народних стремљења и традиција рађа се трајан народни мит у коме јединка распознаје себе и расу којој припада. »Ако један народ, при прегледању своје историје и при испитивању своје воље за будућност.

на налази између њих никакво јединство, онда је он изгубљен и, као народ, мртав« — каже А. Розенберг у својој дубоко-филозофској анализи нове европске идеологије из које се испреда »Мит XX века«. Ипак, док год један народ постоји, не може се рећи да је изгубљен, а још мање да је мртав, јер дужи или краћи прекиди у његовом националном миту могу бити последице историских случајности, а не кобни знаци расне дегенерације. Ако један народ није сасвим дегенерисан, довољан је један снажан потрес, као спасоносан лек, па да прекинути мит поново завеје народном душом. Тако је било са немачким народом, а тако и са српским, и то пред нашим очима. Ако у једном тренутку своје историје народ једва распознаје онај првобитни самосвојни лик који је раније имао, то може значити да је у његовом миту настао прекид, и док год тај прекид траје, народ је — као тиква без корена — осуђен на учмало и јалово битисање. Такав тренутак у историји српског народа први пут је наступио у двадесетом веку и трајао је више од двадесет година. Наш национални мит почиње од Немањи&а, обухвата средњовековни сјај наше државе до Косова, наше робовање са подвизима ускока и хајдука до крајз осамнаестог века, затим буну на дахије са устанцима Карађорђа и Милоша у деветнаестом веку, и напослетку Куманово и Кајмакчалан у двадесетом веку. Ту настаје прекид у српском народном миту, а са њим замрлост и неплодност у српском народу. Двадесетогодишњи период Југославије, напуштање српског имена и српске заставе, издајство српске државне мисли и распадање српске народне душе, водвиљски јунаци од 27 марта, влада народне пропасти, југословенска ратна трагикомедија, бекство из земље, југословенска влада у Лондону — ни једна од тих епизода не улази у српски национални мит, све оне — сва та неверства и издајства — припадају интернационалној митологији двадесетог века. Била је потребна општа народна катастрофа те да ее Срби врате миту својих прадедова и поново пођу путем који је српско племе од самог почетка изабрало и у току векова својом властитом куптуром обе-

лежило.

—О—

После свих бескорисних жртава ми се морамо приклонити судбини и налазити утехе у стоичком мудром схватању да је мањи грех варати себе него варати друге. Сетимо се строге опомене Јевросиме Мајке: »Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу«. Таквих материнских моралних поука пуно је у косовском миту. Оне нису никада двосмислене. Њихов смисао увек је лако погодити. Пре наше недавне пропасти то је било утолико лакше, што је наш међународни положај био тада такав да нисмо морали ни варати себе ни варати друге, ни губити главу ни огрешити душу. Никоме се пре тога нисмо били обавезали да ^емо за њега ратовати. И онда је за српски народ било најразумније послушати савет Мајке Јевросиме — »Ни по бабу ни по стричевима«, тојест остати неутралан и ни према коме се не огрешити... Али је за своје себичне сврхе фарисејска пропаганда искористила баш косовски мит, тумаче^и га Србима на свој фарисејски начин. Зар »племенитост и витештво« не обавезују више него икакав пакт? Зар се »част« брани пактом, а не ратом? Зар Косово не намеће Србину дужност да увек и за свакога губи главу, па чак и за фарисеје!... И охоли фарисеји ликоваше: »Нема рата без Србаља«. Копати јаму другоме — одлика је фарисејског мита. Српски је народ страдао, јер није знао за ту разлику, за тај непремостиви јаз, између свога мита и мита свих оних фарисеја који су га довели до распећа, па и после распе^а продужили да мрцваре његово тело и муче његову душу. На црној берзи бездушне себичности и њиховог безобзирног цинизма тргује се, како кад затреба, туђим врлинама и туђом крвљу. Трагедија је српског народа што је онда, када је највише требало, имао најмање политичког смисла и што није увидео да је његов косовски мит у историској противречности са стварношћу, тојест са митом свих оних народа који су га на превару увукли у ратну пустоловину. Зар се кроз вековни мит тих фарнсејских народа не провлачи, као црна нит, њихов окорели егоизам, њихов крајњн цмнизам, њихова новчана корулција, њихово распаљивање мржња међу људима и сејање неповерења међу народима.„ —ООно што чини снагу једног народа, може у извесним приликама да постане извор његових страдања. И врлине, као што су племенитост и витештво, морају се савлађивати разумом, као и мане. У несебичности других себични народи виде слабост и постају безобзирни. Лукавство и превара завладали су светом. Томе се мора учинити крај. Не сме се допустити да се цинизам зацари међу народима, да врлине праведних буду подјармљене пороцима грешних, да дух робује материји. Рађа се мит нове Европе, мит двадесетог века, који ставља дух испред материје, рад изнад злата, социјалну правду наместо класне борбе, међународну сарадњу наместо ратова. Европа је матица културе и носилац цивилизације на земљиној кугли. Још од древних времена она и политички и духовно води човечанство. Али тек у наше време сазнање Европе о њеном судбинском јединству постаје историска чињеница од пресудног будућег значаја. Оно се јавља као неминовна животна реакција на сва морална, интелектуална и физичка насиља, која су мрачне силе доскора вршиле над европским народима. Европа се препородила. Она је данас свесна своје духовне вредности и решена је да брани све облике живота и културе које су њени народи изградили на националним основама. Она сада води одсудну борбу против свих удр,ужених интернационала које су, сатируКи дух и енергију европских народа, смерале да униште достојанство људске личности и да спутају творачку моћ слободног човека и нације. Из ове борбе изаћи ће као победиоци и преживе^е овај рат само они народи, који буду све јаче наглашавали своју националну личност. Народна воља за самоодржањем мора бити непоколебива. Само морално снажни и духовно крепки народи моћи ће се одржати у страховитој борби садашњице. Ако је њихова национална свест испуњена вером у несаломљивост њихове духовне енергије, окда ће све материјалне незгоде и кризе бити за њих само пролазно искушење. Де.генерисане нације осуђене су на пропаст. Њихова политичка психологија, заснована на нездравим доктринама и лажним друштвеним софизмима а не на здравим афирмацијама народног би^а и природном нагону самоодржања, увршћује их у болесне народе, у народе без корена, у људске скупине без духовне домовине. Постоје извесни закони живота које ни једно људско друштво не може да прекрши а да не посрне. Живот расклиматане друштвене заједнице претвара се лако у механичА процес атомског распадања. Плутократски капиталистички индивидуализам и совјетско-пролетерски комунизам две су крајности које се додирују. И у једном и у другом поретку животна судбина људске јединке своди се на фаталну функцију инертне материје.

Нови европски мит се идејно тек изграјјује, а код појединих великих народа он се експериментално и остварује. Његов коначни облик још се не може утврдити, али се може назрети. Он Ке спасти европску културу а са њом и човека и народ, ако само буде у корену уништио сва она нехумана стремљења лажног филозофског материјализма, чији је врхунац достигнут у оба екстремна друштвена поретка. Европска култура је поникла из старе јелинско-латинске цивилизације, крунисане и усавршене хришћанском етиком. Само на тим темељима она се и даље може универзално развијати и победоносно ширити. Без ње живот Европе губи свој највиши смисао и осуђен је на слепу покорност фаталним законима материјалне цивилизације. Материјалистички мит у оба своја облика, плутократском и комунистичком. претвара човека у чудовиште, слободу у ропство, цивилизацију у варварство —ООне идеје које тек сада побеђују у Европи, ушле су у наш косовски мит још пре толико стотина година. И пре Косова сва етичка и идеална стремљења српског народа извиру из расног спиритуалистичког схватања живота, из свеопштег народног веровања у вечност духа и душе. Све наше народне умотворине носе метафизички жиг таквог гледања на свет. И у новом миту Европе двадесетог века вероватно неве се нави ни једна филозофска мисао, ни једна морална истина, ни једна друштвена или међународна тежња, којој не би у нашој народној поезији или у нашим народним пословицама, одговарала сродна аксиома или подесна изрека. Са дефиницијама и основним појмовима духовне културе, српски национални мит је пречистио још у самом почетку свога рађања. У двадесетом веку он нема потребе да ишта идејно позајмљује из новог европског мита који се тек сада рађа. Код српског народа је од памтивека укорењено сазнање да су сва питања међу људима — и социјална и интернационална — уствари морална питања, питања људске душе и људске савести. Најсветлији пример тога сазнања крајем дванаестог и почетком тринаестог века налазимо у животу и раду најстаријег српског владаоца Стевана Немање и његовог најмлађег сина Растка. У Доментиановој похвали Симеона и Саве речено је, и за оца и за сина, да су »обојица истинити апостоли подигнути истинитим Богом на просвевење и на божанствено научење западне стране« (Србије), и да су обојица »незалазна светила мисаоног Истока, који богомислено просвевују своје западно отачаство«. Од свих идеала, којима је положио темељ у српском народу, Свети Сава се нарочито бринуо о друштвеној правди, крчеви неуморно најкраве и најпоузданије путеве који воде њеном остварењу. Он је у свакој прилици учио Србе да је правда ■основа свега, и залагао се — као што његов биограф Теодосије каже — »неутрудиво за свакога ко је неправду и скрб трпео«. Та несаломљива воља Савина да правда победи, највише је допринела буђењу и развијању правне свести код српског народа у средњем веку, изражене не само у обичајном праву него и у писаним српским законима, међу којима царску круну носи Душанов Законик. Ти сведоци наше средњовековне државотворне способности и друштвене напредности показују колико је била филозофски висока замисае Св-аггаг Саве — тога "смиреног монаха и мудрог мислиоца из Свете Горе — о држави као национално-културној заједници. Висока политичка и морална свест старих српских владалаца најверније је огледало српског националног идеализма. Како еу Немањи^и схватили и евоје владалачке и човечанске дужности сведочи на-