Српски народ

Пут спасења

Комунизам је из основа прогиван српском народном духу. Пре свега, српски сељак у својој огромној већини није никакав пољолривредни радник, већ сопственик на своме властитом тлу. То је у њему развило домаћински дух самосталности и обезбедило достојанство човека. Такав, он је изградио своје гледање на свет и живот, своју етику, по којој се поштен човек од непоштеног, радник од не радника јасно деле и разликују. О једнакости међу њима не може бити ни говора. Отуда, ако се погледа ко је од наших сељака отишао у партизане, видеће се да су то махом људи који су се давно одвикли од ашова и мотике, и који би хтели да живе на лак начин. Правог домаћина међу њима нема ниједног, док их је велики број обичних пљачкаша и разбојника. Додуше, не сме се губити из вида да је на нашем селу сае више и таквих сељака, који имају одвећ мало земље, да би их она могла прехранити. Али решење овог проблема не лежи ни у комунистичким колхозима, ни у американској механизованој про изводњи. И једно и друго носи сељаку ропство и лишава га домаћинске самосталности. Удруживање путем задругарства једино је у стању да проблем реши како ваља и како одговара нашем народном духу. Али без обзира на ове економске и социалне моменте комунизам је стран српском сељаштву и због тога, што је оно религиозно и хришћанско. Сељак домаћин не леже и не устаје без помена Бсжјег имена. Он се крсти пре обеда и пре сваког започетог посла. Захваљује Му за дарове, моли Га за помоћ. Он поштује своје мртве и верује у загробни живот. Разликује добро од зла, праведност од Гр^ЈПНОСТИ. | Такав, српски сељак треба и да остане. То је пут спасења и за нашег грођанина, који добрим делом баш због тога и пати, што се од Бога отпадио. Само недоучен човек је безбожник док се пра ва просвећеност без вере у Бога не да ни замислити. Зато комунизам и претставља варварство, што сво.јим без-' боштвом човека поживотињава. Ово је пут спасења не само српског народа, већ и читавог човечанства. Не пође ли њиме, онда ће оно потпуно утонути у међусобно истребљење. Технички напредак и материално богатство ће само убрзати овај процес уништен>а, после кога ће остати само пустош. А нови свет који после тога буде настао почеће опет са Богом, као ш.то су и досад сви светови почињали. ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

Две године борбе за Европу

„Људи су пролазни, народи су вечити!" Тако је гласила једна од омиљених крилатица у којој су уживали наши говорници по зборовима из демогошке ере. Омиљена фраза, међутим, тешка је заблуда, опасна варка. У данашњем процесу пречишћавања, који се врши међу две и по милијарде становника света, народи који на време не отворе очи, у опасности су да ишчезну не само националцр и политички, већ и биолошки. За биолошко уништење сазревају народи који занемарују основну јединицу своје заједнице, породицу ,тај темељ будућности и чврстине народа. Народи, који занемарују своје ос<јбености, истом крвљу условљене; прелазе преко основних погледа и схватања што почивају на тим оеобеностима; допуштају продирање паразитских елемената у сво ју средину. Они разривају дух, скрећу с правог пута погледе, који треба да су сви управљени једном циљу, разједг.ју природом дане споне, које одржавају на окупу заједницу и чине је отпорним према споља. За време од две деценије, и наш народ боловао је од навеаених појава, ко.је претстављг.ју опасност опадања компактности и отпорности народие целине, а дају назирати и коначну биолошку пропаст као народа. Много других народа било је у сличном положају. Разлози томе нису били свуда исти. Тако је и наш континент, не можемо у овом случају да кажемо „као целина", пошто је тај осећај целине био минималан, већ као географски појам, постао све већма поприште разорних и растварајућих елемената, који су припремали његово опадање, пропадање и конгчно под јармљивање. Такви елементи били су претходница, први паклени пионири чудовишта пониклог из првог светског рата, евроазијског бољшевизма, творевине мрачних сила без корена ни у једној земљи. Са уживањем је варварски бољшевизам посматрао слабљење и све даље разједињавање Европе, гледао је све видљивије учинке својих моралних удара,

чекајући подесни час и за одлуч ни и коначни физички удар, чекајући да замахне и да по цену сразмерно малих напора све то подвргне своме јарму. Наш народ био је међу првима на које су мислили да ударе варвари — завојевачи. Наш народ је био међу најлаковернијим. Он је, као и други, видео опасност, али је сам себе на силу покушавао да увери да опасност није толика, шта више да опасности нема. А болест, кужна клица, коју су као претходницу убацивали варвари у здраве организме, за чудо је брзо расла. Али је било народа који су баш из својих недаћа блиске прошлости били много научили, који су баш из патњи и понижења црпли снагу и вољу за оздрављење и поновно подизање. Ти народи су први сагледали великог општег непријатељз спо ља и његове савезнике и саучеснике у својој средини. И приступише темељном преуређењу народне заједнице, сузбијању унутарњег непријатеља, изводећи националну регенерацију на свим пољима. Вративши се правом народном индивидуалитету, правом духу самоодбране, ти народи су најзад увидели од чега болу.је Европа — од потчињености другим континентима и од занемаривања, властитих заједничких тежњи и циљева. Постигавши огромне успехе у подизању властитог дома, ти народи су радили и на поновном освешћивању европског континента. Радили еу испрва путем мирног убеђивања ,путем указивања на многе приврбдне и соци.јалне апсурде. Нису им показали довољно разумевање. Напротив принудише их на борбу. У тој борби, показали су на делу да. њихова регенерација није правна р^ч. За несразмерно кратко време ,борба им је била донела воћство над континентима, нову славу, али и нове дужности и одговорности према Европи. Варварски завојевг-ч, гледајући како ће му се већ упола зрели плод — Европа — измаћи, чинио јс крајње напоре да је се докопа док је још време. Удвостручио је своје разорне напо-

ре, користио је својим сплеткама, борбу која је раздирала Европу. Прикупивши све снаге, већ је бројао недеље и дане кад ће навалити на Запад, кад ће погазити све што има лепог и узвишеног, све што народе чини народима, све што чини људе људима, кад ће све и сваког потчинити својим ниским нагонима. Али његову су намеру још за време прозрели, па су нови и стварни вођи Европе благовременом, смелом и пожртвованом одлуком предухитрили удар. Наетала је гигантскз борба светлости и мрака, чистоте и кала, б,удућности и пропасти, националне идеје и међународног рушилачког хаоса, живота и смрти. Већ две године тра.је сад та борба. А у колико дуже траје, утолико в-ећма сви народи Европе увиђају колико су управо солидарни интереси континента, а колико су доскора занемаривани, колико је блиска и огромна била опасност, а колико је већ до сад снажно и далеко одбачена, колико је сваком од њих у најрођенијем интересу дужност да се тој борби придруже. Многи народи већ с оружјем у руци учествују у тој борби за бити или не бити европске цивилизације и опстанка националних заједница у њо.ј. Други народи боре се посредно за исти циљ, уништбњем саучесника и оруђа варвара у властигој средини. Сад, пошто се навршују две године, може се мирно рећи да се сви народи Европе боре за своја насветлија добра, за своју будућност, за своја огњишта.

Министар народне привреде г. др Милорад Недељковић говорио је у недељу на збору у Нишу (Спимци Државне пропаганде)

СОЦИОЛОГИЈД КОКУНИСТИЧКОГ ФЕНОМЕНА КОД НДС (Наставак са прве стране) У колико је која глава сировија, она је мање у стању да схвати прави научни дух, а подложна је да прихвати сваки блеф под фирмом науке. То јв била духовна болест наше назови »интелигенције«, отргнуте од родне груде и од народне традиције, која је била недорасла за праву науку, а у својој уображености примала је за научне истине лажљиве теорије, које никада нису имале везе са правом науком. У томе је била наша општа трагедија, што смо лакомислено напустили нашу вековну традицију, и пустили да већ, ево, сто година, сирови и зелени назови интелектуалци праве експерименте са народом, са земљом, са српском отаџбином. Нема ништа опасније од примитивца са културном политуром који у име прогреса, у име науке, унакажује национални организам покушавају^и да га укалупи у стране, туђинске облике. У првумавању момунизма кед нае, у трашењу ерететава за његово еузби |ање, да нам не би дошао гпаве, треба пвћи од ове пеихопошке етруктуре наше »интелигенције«, У светлости ових објашњења биће можда много јаснији многи догађаји, који су се одиграли после 22. јуна 1941 год., а којих нема у другим земљама, у којимз се интелектуални развој у оквиру европске културе нормално, несметано и без прекида развијао. Целим једним веком непрекидних трзввица, крвавим жртвама јучерашњице плаћамо ми наше насилно отсуство у развоју европске културе, као и наш нвгли скок из наше народне културе у модерни свет, који је био у декаденцији. Све његове заблуде и предрасуде, производ његових услова живота, ми смо непромишљено прихватили, не увиђајући да га воде пропасти, а да нама трете смртоносним хаосом. Време је да после столетног искуства, после крвавих жртава увидимо најзад дубљи узрок наших несрећа и да потражимо лека овој нашој болести. У место упорне заслепљености у системе и идеологије, које је време прегазило и које су нам донеле толико зла и несреће, последњи је час да се ослободимо свега тог наноса прошлости и да, наслањајући се на здраву народну традицију, прихватимо виталне и конструктивне идеје националног и социјалног препорода Европе, да и ми постанемо лојални чланови европске заједнице, која води борбу на живот и на смрт са варварима са Истока и са Запада, који хоће уништење Европе. Уништимо у себи интелектуалне варваре, да бисмо постали прави Европљани и потпуно извршили своју европску дужност! »С.-Н.в