Српски народ

ИПДПјјјШ

К У Л Т У Р А

ж ж

БРАНКО ЂУКИЋ

Само мах неки на врховима очију, мах неки на врховима прстију, и то је све, наравно уз раскошно уздржану реч. При првом сусрету, први је утисак да би се тај човек, то знано песничко здање, при првој

иоле каменитијоЈ речи, просго срушило. Од благих је, треперних људи. Од благих је, тр°перних песника, култура схромности чија је нешто најлепше што пада у очи:

Ако се на свету има ишта тако блискб, то су ови часови вечерњег читања. Заборави се на себе и на све што је дневно, ниско, као што се заборави на мрак у часу свитања. (Вечерње читање) • , У вечерњим часовима, прели- чан, он је признати песник. ставајући обе збирке, Четврти Рачуни прошлости се своде: јахач апокалипсе и Светковина они су исправни, прелазни ако

боја и мириса, лепо и разговетно се разабирају и оне ваљане и оне лоше међе до којих је надалазила такозвана лирика фотеље. *

су у дражи прошлости. Нека благодатност, благољубност, благородност, усмеривање у само врело искрености, напори да се простор душевни ошири речима водоравним; нека одмеБранко Ђукић објавио је око реност, успореност, сагледност, 38 песама, стар је око 44, певао накана да се психичка с етичком

је око 22 године и златни пресек песникове прошлости отпри-

слије свешћу, брзаци патње на човечанске обале нанесу; нека и

лике би овако изгледао: његове нежност и отпорност, и женска ) су песме штампане у најбољим и мушка рука — укратко; лепо

часописима, његове су песме награђиване, његове су песме ре-

и разговетно разбирају се дражи прохујале, ал човечне про-

дитоване: он Је зрео, он Је утан- шлости: И тако тонем, тонем. '.А сузе ствари мотре ме и даље кроз ову полутаму. Будилник на столу бије. Стари се, стари, чека се још само на пут у тешком и црном раму. (1>асптае гегит)

Бранко Ђукић умео је и знао да биолошким старинама подари такорећи степене хилендарских строфа. С Дучићем и Ракићем лирика фотеље славила је и прославила свој врхунац. Салони, грамофони, бонтони; концерти, балови, банкети; бисте, бакрорези, портрети, ширили су, нема збора, смисао за осећајно госпоство, смисао за углађени манир, али су исто тако ширили и смисао за такве песничке комодитете да су грдни напори, угледања грдна улагана како би се често повећало трајан>е цигло једног стиха. Кажом

теорије реда по ред, то доба имало је легионе песника, али ниједног барда. С Дучићем и Ракићем српска лирика, на ухо сјајна и бајна, уствари је престајала да буде могућност преноса прозе, сужавајући сама себе у оквире лирске сколастике. Па су онда дошли нови, час оковани час расковани, с богатством вариација, сиромаштвом емоција, дошло дуго доба дуге квантификације стиха — лирика улице. Ни у једне ни у друге величине не спада, ил рабиндранатски ил асишки скроман, песник Свет ковине боја и мириса:

Четврти јахач апокалипс.е стигао је на циљ уз пљесак такозбане пољане, што му и даје ширину простонародне добродушности у свилним преливима житеља са четвртог спрата. КОД ДРУГОГ ДОБИТНИКА НАШЕ НАГРАДЕ Па је онда настао разговор са Бранком Ђукићем: разговор кратак, експедитиван, јер скромни песник прелази брзо преко мртвих, живо осећајући живе ствари. — Као и за друге и за мене је живот ток, па је све у току. У току сам и ја, па према томе дефинитивно не могу изрицати судове. — Шта мислите о модерној лирици? — Сматрам да је то најразвкјенији вид наше књижевности. Наша модерна лирика наставља и нашу лепу песничку традицију, а исто тако сва је у тежњи за продубљивањем, усавршавањем људске осећајности. — Који су Вам писци у вољи? — Црњански, као лиричар, као приповедач, као романсијер; Иво Андрић, као најбољи преставник наше прозе. — Јесте ли задовољни досадашњим својим књижевним радом? — Задовољан сам и одзивом публике и одзивом критике! Тако је, ето, протекао разговор са једним стварним песником, који свој песнички рад претвара у животно размишљање, трудећи се да из свога бића извуче максимум хуманости и да је човечански, путем песме, подели с ближњима.

ПОРТРЕТ ПЕСНИКА ОД К. Н.

Кружите, путујте, певајте за утеху нашу довека; Како је срцу тешко када вас прати у даљине! Кажу, да не знате за сузу, ту бездану дубину човека. О, а зар се ико без ње попео у висине. (Белешка о птицама)

Само мах неки на врховима очију, мах неки на врховима прстију, и то је, рекло би се све, уз раскошно уздржану реч. Од благих је, треперних песника, стојички повесничар културе скромности, с поштовањем вишњега љубављу нижњега, мни мо завичајан речито екуменскн,

с песмама и у порама црв као неки распевани у фотељи, те сада када се рачуни прошлости своде, у трен читаве вечности преживе, царство лепоте за зрно доброте даје — мелемијаде Бранка Ђукића лепо и разговетно увече надођу, лепо и разговетно изјутра отеку:

Бранко Ђукић, иначе рођен је у Вуковару, високих неких школа није тежио да има, био је банкарски службеник, али је самоучки пратио све животне поЈ - аве из којих би могао извући било какву драгоценост. Из редова нашег малог човека, он је своје природне дарове тако искористио да његове мирне и рефлексивне песме, које се често пењу до лирских афоризама, могу благо и пријатељски, уз пуни опсег праве уметности, деловати на све друштвене слојеве. Ретко су тако благе речи у нашој лирици, као што су речи Бранка Ђукића.

За љубав што ју је дао један човек и један Син, шта су испаштања људи у овом земаљском ходу? Дубоку бразду захвалности вером означимо у своду: Сјајно је срце које носи доброту као белину крин. (Божји дани)

МОЈИ ДАРОВИ Ту искру божанску, тај дивни свет који носим у себи, однеговах можда само зато да бих јаче патио. Те дарове, знам, да сам сопственом крвљу платио, али их безгранично волим и никад их се одрекао не би, ■ •V Што толико друге браће не може ни занети, па то било болно или радостима братство, у мени ствара један нов свет. То је душино богатство, из које извире све, и са којом ће се све једаред понети, Отуда сам као ширна река, која халапљиво збира све одсеве светла и сутона — дана и ноћи. Слутећ једну радост која има доћи, винем се толико високо, где ме ништа више не може да дира. Ч 1 ' Огромном лепотом испуни ме неуморни цврчак у лето; милом стаситошћу засени ме, као облак, трава; од ребарца увенулог листа каткад се очајава, јер знам да је, можда, све до јуче, дисао и мирисаво цвет о. Бол туђи заболи ме снагом моје, ником неказане, ране; на светлости других душа и моја се осмене и згреје; дах јесени осумори и мене као и алеје, и дан је лепота тек тада када за свакога гране. Знам да врело моје туге није увек укопано у самоме мени, па да отуд шикне горким својим млазевима. Моја радост расте кад је подељена међу свима: Срце ми је тада прво достојанство и прва реч у васељвни, Умем да запловим незнаним рекама, ја, вичан пливач; да зароним у поноре њихове дубоко, дубоко, и да ту пронађем што се не гледа сваки дан, ни свако око; умем до слажем бисер из свих душа, ја, вичан испитивач. Но понирук у своју душу, са страхом као пред врата пакла, ја, вешт у свему, не могу да наслутим крај својој души, Јер познам само њене зоре које злате, а не мрак који руши све оно чега ми се, у свом златном лету, као крилима дотакла. Ту слику божанску, тај сјајни свет који ми је Господ дао, одњихах можда само зато да бих се више мучио. Те дарове, знам, да. сам шумом властите крви докучио, али их волим, иако сам се каткад збох њих заплакао, болно заплакао. БРАНКО ЂУКИЋ (Из збирке песама Четврти јахач Апокалипсе, С.К.З. 1932)