Српски народ

СРПСКА ОМЛАДИНА С ПЕРОМ У РУЦИ

Мењала су се времена; мења* ле су се границе наше драге домовнне; људи су се губили у тешким тренуцима великих догађаја, само је мајчина љубав остајала вечита и непобедива. Наше народно књижевно благо — које нас чини већим међу великима, поносним међу културнијима, за које славни Шилер каже „Све је као у Хомеру", није заборавило на ону жену српску ма.јку — која кидајући део саме себе, свога тела, срца и душе, ствара човека. То је она српска жена, која је, пролазећи кроз патње и радост, бол и несрећу, вековима носила на својим плећима историју свога народа. Њене идеале често сусрећемо у књижевности: јасно изражене у народној песми, тако светле у народној причи, достојанствене у уметничким творевинама. Нигде српска жена није већа него као мајка. Са много дубине народна песма рашчланила је душу њену, анализирајући притом све тренутке њеног живота, како духовног тако и телесног. Ту је она, где пева успаванку крај колевке свога чеда, кад показује своју неизмерну љубав према роду, правди; кад се жртвује за друге, кад од бола полуди за својом децом, али најузвишенија и највиша је када без суза умире, јер не може да преживи смрт своје деце. Наша народна поезија је најлепши споменик, који кише не спирају, који не нагриза зуб времена и који бесне олује и вихори не руше. На њему је уклесана наша прошлост мрачна и светла, мала и велика. Наш народ је велики по духу своме. Он се раћа после косовске трагедије, отуда има нечег великог у нашем малом народу, отуда и има нечег постојаног у нашој души: . „Сине, Марко, једини у мајке! Не била ти моја рана клета, Немој сине, говорити криво, Ни по бабу ни по стричевима Већ по правди Бога истинога... Мајка пра^ита увреде својој деци и срећна је кад може да им све опрости. Бездушна снаха зажели да син закоље мајку, извади јој срце и њој га донесе. И син је то учинио Похита дао брадује своју обесну жену, но у путу се спотакне и падне а из недара срце проговара: „Уби л' ми се, храно, материна? Уби м' ми се, срце, материно?" Млада Гојковица, због тврде вере и задане речи свога мужа, бива узидана у несрећни Скадар на Бојани. Она моли:

Аик сриске мајке и књижевносши ^ / г Ј и у срискц иииариџ*

„Ти не кукај моја стара мајко, Ево теби твог Стојана сина". „Кад угледа свог Стојана сина, Мртва мајка на земљицу паде". Мајку, која се надала болу и несрећи, убила јр велика и из-

лик

уистини је монументалан српске народне поезијг. Велика је српска мајка. Наши књижевници »осетили су на.јбоље лепоту, дубину и јачину поезије и из ње узели оно што је најлепше за предмет својих ненадна радост, јер је мајчино уметничких творевина. Мајка Ју-

МАЈКА

Цртеж: Н. Бешевић

срце најосетљивије мерило љу- говића, Хасанагиница оави.

Мајка Милић-барјактара полуди од жалости, сазнавши за трагедију свога сина. Песма која је свратила пажњу странаца на нас и наше благо — народну поезију, пуна је сете, бола и

и друге постале су узвишене уметничке инспирације великана наше уметности. Рано преминули песник, песник бола и поноса Милутин Бо.јић — узео је своје песничко надахнуће Мајку Југовића. У лепој, пуној

за

љубави, тужна Хасанагиница. Ни- ® ола песми опевао ноћну

је узалуд рекао велики Гете „да је узвишена и пуна бола". Бива отерана из свог двора, дер је у свом поносу жене и мајке била и сувише узвишена, да би .одлазила мужу у гору, под шатор. ОЈСлазећи из куће, оставља сву своју љубав код деце, а кад је морала поново да се уда она моли брата да то не чини: Брат је не слуша, већ је даје

„Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на очима, Да ја гледам ка бијелу двору, Кад ће мени Јову доносити И ка двору опет односити".

Имотском кадији. Она тражи да Т лос ™ * ене »™е. Ређа их по јој ставе дуги вео преко лица, Ј е -№ ом степену. Прво стоји Јеле да не види своју децу. Да би бол из Еквиноција која да би сачубио већи, да би несрећно срце ва ла сину срећу вољену деједне мајке до краја било уту- В °Ј К У> Убија оног који је незачено, пут, којим иду свати, води отац њеног сина и сву

И Раде неимар послушао је тужну Гојковицу, учинио је несрећној мајци по вољи, која за собом оставља некупано чедо од месец дана.

поред двора Хасан-аге. Мајка би желела, да се ова по њу тужна свечаност претвори у мртвачки спровод.

одговорност узима на себе. Затим мајка Лазара Кујунџића у — Лазаревом васкрсењу. Она позна.је унакажени леш свога сина Лазара, али на питање одговара: „Не, није то мој син, не, није то мој Лазар". Овде се мајка није одрекла свога сина, као Петар Христа, себе ради, вишег идеала, и деце других мајки, које су у њу гледале као у дина је већ прохујало, а он се сан-ага дотуче до краја жртву спас Господњи. не враћа. Мајка не може да гле- сдрје охолости:

И заиста тако бива. Када су јој на молбу зауставили коње пред Хасан-агиним двором, да дарује Не само жалост већ и преве- своје сиротице, несрећна мајка лика радост убија српску мајку. није могла да уђе у двор, у ко- већ ради неког Јанковић Стојан био је зароб- ме је оставила иет делова свога ради синова љен у Стамбулу граду. Девет го- тела и срца, онда окрутни Ха-

да још већу жалост и несрећу — како јој се снаха преудаје, не може да одоли болу, напушта дом, бежи у виноград, рукцсад свог милог сина. Тог истог дана враћа се Стојан из ропства. У винограду налази он своју мајку, али она га не познаје. И он одлази кући, где се веселе. Нико га не препознаје. Нај-

„Ход'те амо, сиротице моје! Кад се неће на вас смиловати Мајка ваша срца каменога!" Кад то чула Хасан-агиница, Бјелим лицем у земљу уд'рила, Упут се је с душом раставила, Од жалости гледајућ' сироте". Најскупоценији бисер наше

зад га позна љуба и јави заови. народне књижевности, песма најСви су срећни а највише СтоЈ"ан. већег бола и поноса, коју када Даје своју сестру просиоцу, ко- читамо осећамо сву величину и ји је иначе дошао ради његове херојство наше жене, сву пожржене. Кад је било увече долази твованост — српске мајке Ј'е несрећна мајка кукајући. Снаха Смрт мајке Југовића. Тип мајке, је причекује: која жртвује и мужа и синове,

Шантић у свој'им стиховима, који су врло искрени и непосредни, често се сећа мајке. Напољу бесни зима. Отац седи и пуши: ,,'А до њег' тек малко на шиљтету ниже, Ко символ среће наша мајка бије. И каткад на нас благе очи ч диже". Змај-Јован Јовановић, величајући мајку, каже:

„Твој је говор света химна, Коју небо славом прати. Ја се дичим, ја сам срећан Што те могу мајком звати". Сељанка, стара и погурена, која је у рату изгубила три сина, свако јутро некуд хита са торбом о рамену и штапом у руци: она само зна куда и зашто. После тромесечног пешачења код учитеља, једног лепог пролећног јутра, мајка дође у врх села и приђе споменику на коме су урезана имена њене деце: „Ђорђе, Ратко, Дејан, па грца и стане, А при сваком слову нова суза кане". Мајка је научила под старе дане да чита, да би у именима уклесаним на граниту са двоглавим орлом ,видела своја три сина, своја три скрхана бора. Две химне мајци и њеној љубави су такође Прва бразда од М. Глишића и Први пут с оцем на јутрење од Л. Лазаревића. Српска мајка је та која се прва, несебично, жртвује за своју децу. Таква је у песми Стража од Ђ. Јакшића. Мајка чува стражу. Не сме да виче, непријатељ се ближи и она пушком опомиње своје синове, петорицу на броју. Спасла Ј 'е синове али зато они видеше: „Ах, видеше једну жену При пуцању, при пмамену, По камену И познаше по јауку Верну стражу мајку своју". Српска мајка је у историји велика и светла, поносна и узвишена, часна и поштена. Она је мајка св. Саве, цара Душана, Карађорђа, Његоша, неуморног Вука, вредног Цвијића, Тесле, Војводе Мишића и безброј" других великих синова. На њеним идеа има зидајмо себи бољу светлију будућност.

Непријатељи су могли да нас поробе, да нас муче најсвирепијим мукама, да нас гоне и убијају, али нису могли да нас одвоје од наше вере. Као што се дављеник хвата и за сламку, тако се и наш народ држао грчевито, у својим најтежим тренуцима, свог јединог спаситеља: вере. Док смо веровали, она нас је чувала, и бдила над нама, као што мајка над својим чедом бди, штитећи нас од свакојаких опасности. Као најсветлији доказ тога, служи нам пример нашег бесмртног сина, ђакона Авакума, који је набијен на колац, али се није одрекао своје вере. И ако су му Турци нудили велики положај, срећу, богатство, само да се одрекне своје вере, он је све то одбио, јер ју је из дна душе волео, свим својим жарким, младалачким срцем. Он је знао несталност људске среће, знао је да су сва уживања овог света варљива, пролазна и ништавна, и зато је пред саму смрт певао: „Срб је Христов, не боји се смрти". Том својом херојском смрћу, он је себи стекао вечни живот на ономе свету, а његова непоколебива вера (као и вера многих синова нашег народа) учинила је да се наш народ одржи кроз векове. Доцније, кад се наш народ и сувише осилио, кад је био у напону свој 'е снаге и мислио да му нико ништа не може, и понео. ,да запоставља своју веру, тада га је снашла тешка несрећа и велика казна Божја. Рат ј 'е разрушио његову државу, претворио је у рушевине, уцвелио мајке и сестре и завио народ у црно.

литву несрећне мајке. Снахе су се умориле Само она, у самоћи, крај мрачног и тајанственог престола клечи, у царској дворани: „Стид је да се са гомилом вајка, Сама, хладна, без суза, без речи Бога моли Југовића мајка". ' I Иво ВоЈ'новић са много дубине приказује мајку у пуној све-

То нам Ј "е тешка поука да уСтога управимо ми, данашња будуће више водимо рачуна о омладино, своје тежње оним срп- вери, да се сувише не силимо, ским идеалима, којима .је српска ве ^ да и у највећем напону намајка увек испуњавала душу сво- б примерни, поЈе деце, душу српске омладине. ^ у ' корни и природни. ВУКОСАВА КОЈАДИНОВИЋ

свршени матурант Старо Село.

ЉУБОМИР НОВАКОВИЋ уч. У 2 раз. 4 мушке реалне гимназије у Београду

Београдске гкмназијалке предају претседнику владе генералу Недићу значке средњешколске смотре Снимак Државне пропаганд*