Српски народ

Лоштарина плаКенг у готоау

Ј>. И. %

РПСКИ

НЕДЕЈБНИ ЛИСХ Београд, 17 јули 1943

Бр, 27.

Год. П.

ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

* -

ШЏЦ

ДИСЦИПАИНА СРПСКОГ НАРОДА

Српски народ у својој огромној већини, може се рећи у целости, сем једне незнатне мањине усијаних глава или плаћених душа, потпуно прибрано, хладнокрвно и паметно гледа на најновије догађаје на ратиштима. Можете проћи унакрст Србију, завирити у сваки кутак и свуда ћете наиђи на исто духовно стање. Свуда се, у свима редовима на селу и у граду са истом трезвеношћу и истим смислом за стварност гледа на развој прилика. Свуда преовлађује у првом реду брига за опстанак целине као и старање за обезбеђење свакидашњег хлеба и осталих животних потреба. Офанзива пропаганде наилази на непродоран зид састављен од воље и уверења огромног броја грађанства да је потребно по сваку цену хладнокрвно, не воде&и рачуна о моменталним догађајима, наставити рад за обнову земље и сву бригу посветити опстанку појединаца и целине. Влада Народног спаса на челу са генералом Недићем успела је не само да поврати и одржи материјални ред и мир у земљс већ да учврсти мир и ред у духовима, који су били изложени разорним утицајима и смртоносној туђинској пропаганди. Српски народ је данас духовно наоружан, има јаке нерве и сигурне рефлексе, није више слеп код очију да не види стварност, нити глув код ушију да не чује глас истине. Политика народног спаса коју скоро већ две годикс упорно и доследно спроводи генерал НедиК данас је мздржала пробу и показала је колико је ухватила корена у српском народу. Она је успела да сузбије све друге политике, инспирисане туђим интересима или необузданим амбицијама појединаца. данас сваком поштеном Србину, који може слободно и самостално дз мисли, који не ради и не говори за туђе злато и по туђем наређењу, јасно је као дан у чему се састоји српска политика, у чему и где су прави интереси српскога нарлаа. Саојом !еднос«вном јасноћом и својом неодољивом убе^ивошђу она је успела да освоји духове и да тиме обезбеди мир и спокојство српском народу у овим најкритичнијим данима за бу. дућност човечанства. Генерал Недик у својој неизмерној љубави за српски народ и у својој очинској бризи за његов опстанак и његову будућност међу првима је сагледао основне законе српске политике и нашао погодан ит шшо формулисање. И

тако вев две године он се неу-' морно обраћа српском народу саветујући га, учећи га, преклињући га да види стварност и разуме смисао данашњих догађаја и да буде свестан својих животних интереса. Он му говори да је његов спас у миру и реду, у раду и слози, јер смо ми незнатна сламка коју вихор данашњице може да однесе у неповрат. Зато морамо да се још чвршће приљубимо уз родно тле, да се сви окупимо под скут Мајке Србије и да збратимљени и здружени неуморним радом поправљамо што се може исправити и градимо нове и солидне темеље наше будућности. Он говори да је у данашњим приликама за један мали народ све друго мегаломанија или плаћеничка служба, које носе несре■ћу српском народу, а могу да га увале и у коначну катастрофу. Разумети нашу немоћ, бесмисленост нашег мешања у данашњи сукоб џиновских размера, јер не можемо ништа допринети, то је прва аксиома његове српске политике. Разумети с друге стране вредност сваке српске главе, обезбедити биолошки опстанак расе јесте друга аксиома његове српске политике. Иако су ове истине, које чине суштину националне политике генерала Недића јасне и једноставне, могло би се рећи разумљиве за свако дете, ипак туђински утицаји, заслепљеност других и тенденциозна обавештеност биле су озбиљне сметње, док је српска политика генерала Недића успела да победи и да постане општа народна политика целога народа. Мали је број појединаца у српском народу који данас још робују туђем злату и туђим политикама и на признаје да је политика генерала Неди^а једина била исправма и да оиа једино може да сачува српски народ, да га спасе од коначне катастрофе и да му обезбеди бољу будућност. Они који знају само да критикују неће да признаду колико је она користи донела српском народу у овим најтежим данима његовог опстанка, колико је непотребних жртава уштеђено и шта је све постигнуто да се створе усло»и 35 педован живот и изврше припреме за бољу будућност. Требало је заиста имати једну безграничну љубав, једно родољубље готово на све жртве па поднети све што је поднео генерал Недић за ове две године, савлађујући тешко&е разних врста и са свију страна, које му је може се ре^и сваки дан доносио. Није било жртве које његово до-

стоЈанство и његов понос нису могли да поднесу само да би његов љубљени српски род сачувао се од нових зала и несре^а и обезбедио свој опстанак. Пример самопрегора и пожртвовања генерала Неди&а, пример његове племените службе српској отаџбини, његове политичке мудрости и државничке одлучности Богом посланог спасиоца свога народа оста ^е неизбрисив у историји српског народа. Хладнокрвност и дисциппина, коју српски народ показује у овим часовима, дело су рада и настојања генерала Недића, који је умео својим

поступцнма и својим речима да нађе пут до здравог разума и смисла за стварност, који су некада били одлика српског сељачког народа. Рђаво вођен, лажно обавештаван, изложен туђинском утицају српски народ у Југославији био је изгубио многе од својих врлина и зато је дошла катастрофа. Генерал Недић није дао да посмртна звона Југославије значе и пропаст српског народа, него га је окупио и сврстао у чврсте редове под стару српску заставу и повео га је српским путем, на коме нема лутања и узајамног истребљења. Лажни пријатељи српскога народа дубоко су разочарани оваквим његовим држањем, јер је прозрео њихове паклене планове и одбија од себе сваку помисао на неку авантуру проклињу^и оне изроде по шумама, било како се звали и било чија наређења извршавали који би хтели да поремете мир и ред у Србији за туђ рачун. Српски народ рехабилитује се у очима европских народа и добија поново углед конструктивног и трезвеног народа, здравог смисла и зрела памети, коме је вековни идеал да буде достојан и признат члан европске заједнице. »С.-Н.«

Незахвални

Свима нама врло добро је позната издашност српског народа кад је у питан>у општа ствар, јер тада не мери материјалне жртве, већ даје капом и шаком од свег срца. Треба му само убедљиво објаснити да материјалне жртве одговарају народним потребама, јер условљавају његово благостање или сигурност. Нарочито у овом последњем случају, српски народ био је широкогруд и затварао је очи пред одмеравањем висине тражених жртава, не гигајући за детаље, јер је на тај качин указивао поверење онима, који су се бринули за народну сигурност. Тако је он, у својим официрима гледао прве и најбоље синове одликујући их народним поверењем све у дубоком уверењу, да ће му се достојно одужити у часовима народне потребе и невоље. Како су му се они досада одужили, о томе ће рећи свој суд историја, нама није намера да у то улазимо али има нешто друго преко чега се олако неможе ни сада прећи, јер то задире дубоко у судбину српског народа. С обзиром на све то, што је српски народ чинио, његово је право, да данас истакне, подвуче и жигоше имена оних незахвалних синова, који му се нису достојно одужили за све његове поднете жртве око њиховог подизан>а, већ су на против, радећи противу народних интереса увалили га у велику несрећу у којој и данас грца. По страшним последицама те народне несреће и рана које још крваре, огледа се и величина кривице тих незахвалних синова српског народа. Та два незахвална сина су армиски генерал Душан Симовић и пешадиски пуковник Дража Михајловић Одгајени на рукама српског народа,

обасути разним почастима, размажени милоштом, ова два официра нису се савесно одужили народу као добри синови. Распињани личним амбицијама, жељни славе и воћства, они су на рачун народа, који их је изродио, хранио, неговао и васпитао, својим глупим поступцима и подвизима сурвали народ у страшну катастрофу из које ће се тешко икад дићи. Капитулација једне војске тучене у рату, обављена по свим прописима ратног међународног права разрешава војску положене заклетве. То је истина, али исто тако ником не дозвољава ни њену злоупотребу. Међутим, Душан Симовић и Дража Михајловић погазили су дату заклетву, јер је њихов рад после капитулације, штетио праве народне интересе доводећи цео српски народ у велику несрећу, у непотребна страдања. Душан Симовић без народног поверења и без овлашћења уставних фактора, злоупотребљујући војничку силу, дограбио се насилним путем власти и њу искористио да уведе земљу у један непотребан рат. Наша земља није ничим била угрожена, она није имала ван граничних аспирација, те према томе није имала шта да тражи у том рату, па је ипак безглаво у њега улетела. Да није имала шта да тражи али је имала много да изгуби и изгубила је све. Данас је свима нама јасно да рат није био у интересу српског народа, те ће Душан Симовић једног дана морати одговарати: зашто и за чији рачун је ипак земљу увукао у рат. Оваквим самовољним радом Душан Симовић се тешко огрешио о свој народ заборављајући при томе на Бога, савест, заклетву и одговорност пред и-

сторијом и покољењима. Кад је починио све те злочине према народу, он је једноставно срамно побегао војничким авионом преко границе, носећи собом народно благо у туђину, а народ оставио у несрећи да својом кожом плаћа његове глупости и почињене грехове. Није Душан Симовић учинио само један грех, па да му се траже олакшавајуће околности. Симовић је почипио низ грехова, брутално и свесно, па је продужио да их чини и тада, када је своју личност бекством учинио безбедном далеко у иностранству. Не би се могло тачно рећи који му је већи грех, онај који је починио као војник и војсковођа или онај, који је почииио као државник и политичар. Њему је било мало што је без потребе земљу увукао јг рат, проћердао њену слободу и самосталност, бацио своје другове и војску у ропство, народ завадио и поцепао; него.је после бекства из земље оставио свог интимног сарадника из мартовских дана 1941 год., пуковника Дражу Михајловића да његово деструктивно дело прошири и народну несрећу повећа. На тај начин Душан Симовић је после капитулације прешао на герилско ратовање које међународно ратно право не само што не признаје, него и отрого кажњава. Са бекством Душана Симовића ступа на сцену Дража Михајловић и на тај начин крвави пир се продужава док то пировање плаћа унесрећени српски народ. Ето тако се незахвални синови одужују своме народу, ојађеној отаџбини, која је имала ту злу судбину да их (Наставак на 3-ој страни)