Српски народ
Поштарина плакена у готову
РПСКИ
НЕЛЕЈБНИ ЛИСТ Београд, 31 |ули 1943
Бр. 29.
Год. II.
ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА
О, ААКОВЕРНИ СВЕТЕ!
Зар ти треба да удараш сваки дан главом о зид, док је сасвим не размрскаш, па тек онда да Се опаметиш?... Сретох пре неки дан једног по знаника који ми се жалио, да не зна већ више шта да мисли о овом рату. Од једних чује ово, од других оно... — Најбоље је, рекох му, да о рату ништа и не мислите, него да се мирно бавите својим послом и да другима то исто саветујете, јер људи могу о некој ствари критички расуђивати само ако јасно виде главне чињенице, што није увек лако и проста; а што је још горе, ако на место објективних чињеница узму за по лазну тачку свога расуђивања сво је субјективне жеље и осећаје, онда... Мој познаник не даде ми да довршим реченицу. — Баш у томе жбуну и лежи Зец, рече он. Тај психолошки моменат игра, без сумње, најве^у улогу у садашњој нашој духовној и националној кризи. Мени није било тешко убедити свога познаника да јв свв то илузија без икакве стварне подлоге и да та илузија може бити кобна, ако се после погрешних , закључака приступи и погрешним радњама. Ти погрешни закључци ве&ином проистичу из неке априорне и сасвим неоправдане сентименталности према енглеској демократији и совјетској Русији Та сентименталност је много при помогла и остварењу пуча од 27 марта 1941, чије последице ми сад испаштамо... Међутим, за Совјете као и за Енглезе и Американце судбина српског народа је последња рупа на свирали. Соајети сад мисле само на то како ће што пре повратити Украјину, која им је лотребна као насушни хлеб, а Ен глеска и Америка се журе само због својих интереса да очисте Средоземно море, од ГибралтаР а до Суеца, и да преко Суецког канала што пре успоставе најкраћи пут за Индију, још док Јапан не би претворио Источну АзиЈУ У једну несавладљиву тврђаву. Мој познаник ме Је упитао, да ли из тих чињеница треба извести да ке овај рат још дуго трајати и да је Европа само средство а не циљ Енглезима и Американцима. Одговорио сам да се такав логички закључак наме&е сваком који мисли својом главом, али да и без тога сами досадашњи догађаји треба да служе као озбиљ на опомена нашем лаковерном свету. Ми ни у ком случају не можемо утицати на ратне дога-
ђаје, а они који мисле другојаче само излажу свој народ највећим опасностима... Очевидно, рат може још дуго потрајати. Ја не видим да две највеће силе, као што су Немачка и Јапан, чија је сва оружана снага сконцентрисана у једном повезаном простору, могу уопште бити саваадане од Енглеза и Американаца који треба да превлаче преко толиких мора све што им је потребно за најтежи офанзивни рат који се може замислити. Осим тога, не треба губити из вида да су немачки и јапански војници храбрији, дисциплинованији и фанатичнији од енглеских и американских. Совјети, као средство у рукама Енглеза и Американаца, имају све мањи и мањи значај. Расипање њихове снаге је узалудно, јер се њиме не постизава одсудан ратни преокрет нити се противнику наносе ма и најмање сразмерни губици. Совјети не могу дуго издржати тај несразмерни проценат. Бољшевици ипак остају упорни, мисле&и да могу постићи циљ разбијају^и главу о непробојни зид. То је доказ да је њихов положај очајан и да они не смеју дочекати још једну зиму, ако не постигну какав знатнији оперативни успех још у овим летњим месецима па ма по коју цену материјалних и људских жртава. Немци у томе виде само знак немоћи свога противника и са потпуном поузданошћу могу одредити тренутак своје буду^е одсудне офанзиве за ликвидацију источнога фронта. После тога треба очекивати последњу и најстрашнију фазу рата, која ће се у главном ограничити на двобој између Немачке и Енглеске. Тешко је предвидети све догађаје који могу наступити код про тивника Немачке после те најкри тичније фазе у овом рату Највећа опасност која прети англосаксонским државама, то је социјална револуција која може букнути још пре завршетка рата. * Озбиљност једног народа нарочито се огледа у његовим умним и моралним способностима које он показује у старању за свој опстанак и одбрану својих животних интереса у случају рата. Још пре рата, чим се отпочео препорођај немачког народа у ду ху националног социјализма, за неколико година сваки је Немац постао свестан своје дужности према целини, и данас се та колективна солидарност и озбиљност немачког народа потврђује на свима пољима. Немачка се на време препородила, и зато је она у овом рату потпуно обезбеђена
Иаансао:
др М. Спалајновић
како на спољашњем тако и на унутрашњем фронту. Она се не може ни физички ни морално сломити. У сваком случају, оно што данас чини Немачку најмоћнијом на свету, то је не само њена оружана материјална сила него, а можда још и више — нарочито с обзиром на даљу будућност чо-
конструктивна моћ која се огледа у савршеном и најрационалнијем решењу социјалног проблема, а на првом месту радничког и земљорадничког питања. Ту конструктивност немачког духа, која се испољава и у току самог рата, сведоче и разноврсне реформе које Немачка већ изводи у поседнутом делу ^усије као и стварање огромне руске добровољач ке армије која ће имати за задатак да потпуно очисти од бољшевизма руску земљу и с ове и с оне стране Урала. Тај задатак је природна дужност самих Руса.
вечанства и цивилизације — њена НЕМАЧКА ЈЕ СВЕСНА ДА СПАС И БУДУЋНОСТ ЕВРОПЕ ЗАВИСЕ ОД ПРЕПОРОЂАЈА ЊЕНИХ НАРОДА. ОНА ТАКОЂЕ ЗНА ДА ЈЕ ЗА ТАЈ ПРЕПОРОЂАЈ ПРВИ УСЛОВ ДА СЕ ИЗ ОРГАНИЗМА ЕВРОПСКИХ НАРОДА ИЗБАЦИ И ПОСЛЕДЊИ КОМУНИСТИЧКИ БАКЦИЛ. НАПРОТИВ, У СВОЈОЈ ЗАСЛЕПЉЕНОСТИ, АНГЛОСАКСОНЦИ ПРЕДАЈУ СУДБИНУ ЕВРОПЕ И ЊЕНЕ КУЛТУРЕ НА МИЛОСТ СТАЉИНУ,' ОСТАВЉАЈУЋИ МУ ОДРЕШЕНЕ РУКЕ НЕ САМО ЗА ИНВАЗИЈУ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ У ПОЈЕДИНЕ ЕВРОПСКЕ ЗЕМЉЕ НЕГО И ЗА ПОТПУНУ БОЉШЕВИЗАЦИЈУ ЕВРОПЕ. Аме-
Заосталост Енглеза и риканаца иза Немаца огледа се на свима пољима. Са невероватном лакомисленошћу и непојмљивом необазривошћу, они су један локални европски спор претворили у свеопшти светски рат. Међутим, сву бригу о борби на спољним фронтовима они су, као и увек, оставили другим народима које су постепено увлачили у рат. Али још веће и још теже показало се њихово слепило у логледу унутарњих фронтова. Стога изгледа све више, да ће до одлуке о овом рату довести не толико немачка победа на спољним фронтовима колико социјална еволуција и револуција у самим Сједињеним Државама и Енглеској. Тај унутарњи слом либералноплутокра^гких држава постаје утолико вероватнији и неизбежнији уколико рат буде дуже трајао. У тим државама појављују се већ сви знаци духовне, националне и социјалне кризе. Од свих ова последња је најозбиљнија и неминовно ће утицати на развој ратних догађаја. Штрајкови америчког радништва су у пуном јеку. Радницима се наме&у све веће жртве, док им се ничим не обезбеђује животни минимум. Свест америчких радника се буни против безобзирне експлоатације капиталистичких трустова. Све су то симптоми једне тешке социјалне кризе и озбиљног унутарњег врења, из којих се може закључити да Енглези и Американци не могу издржати дуг рат. Свест о неизбежном расулу њихових лажних демократија све више отима маха код америчких и енглеских грађана, као и Њихова
свест т сзе вевој, не само оружаној, него и конструктивној моћи Немачке и Јапана. Вероватно, Черчил је на све то мислио кад је недавно пред америчким конгресом изјавио да је продужавање рата опасно за савезнике, јер би могло проузроковати њихов слом. Он је морао на првом месту помишљати на критичан положај совјетске армије, с обзиром на све што се одиграва не само на совјетском фронту него и нарочито у позадини тога фронта, где антибољшевички покрет све више сазрева тако да у извесном тренутку еовјетска власт не&е бити у стању да савлада тај по-
крет. Он је морао такође мислити и на све евентуалне последице које би слом источног фронта изазвао у расположењу енглеског и америчког јавног мишљења према овом рату уопште. Черчил је нарочито морао бити забринут неизвесном буду&ношћу своје отацбине не само у погледу социјалном и националном, него и политичком и интернационалном. За Енглеску, овако тешко осакаћену и исцрпљену, не може бити свеједно да ли ће се мир закључити две године раније или доцније. Укљештена између бољшевизма и американизма, шта Енглеска може очекивати од евентуалне лобеде својих савезника, нарочито ако се рат продужи у недоглед.
НАјвеће су тешкоке оне којз сами себи стварамо, највећа су зла она која сами себи чинимо. Ја сам једном ногом у гробу. Мени је једини циљ да упутим Србе на што реалније размишљање о судбини српског народа у вези са садашњим догађајима. Енглези, Американци и Совјети воде рачуна само о својим интересима, и не обзиру се ни на шта друго. И генерал Неди^ најбоље доказује своју државничку мудрост и своје иеограничено родољубље, кад се стара само о животним интересима и опстанку српског народа, не обзиру^и се нимало на оно што се о њему мисли у Лондону и Москви.
У ОВОИ БРОЈУ: 0, лаковерни свете! од др М. Спалајковића Данашња дужност српског народа од Уредништва. Емигранти и судбина малих народа од др Вилхелма Коепена Наставници у светој служби српском народу Мир или трећи светски рат од К. В. Новим путем од Војина Дрвенџије Из мојих успомена на немачке филозофе (II) од др Бранислава Гктронијевића Светлост из Јене од Пола Бастиеа Смрт српског домаћина, награђена приповетка од Д. Илића-Јеја Песма о раду нашег народа од Ђ. Мистерија микро-ћелије од Ханса Маркарта СТАЛНЕ РУБРИКЕ: Српски добровољац, За наше село, Недеља дана на ратиштима, Нове књиге и листови, Радио.