Српски народ

Пвштврина пл&ћена ц готову

РПСКИ

НЕДЕЉНИ ЛИСТ Београд, 7 авгугта 1943

Бр. 30.

Год. 0.

ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

Бог чува Србију!

У људској повесници, хронолошко ређање појава претставља понајчешће и њихово узрочно везивање. Ранији догађај са сматра као узрок, а доцнији као његова последица. Стари летописци нису описивали догађаје; они су их већином само записивали. Њихови записи су кратки, али увек тачни. Ипак, понеки пут задају доста муке историчару који их тумачи. Модерни кроничари уштеђују историчарима ту невољу, јер не само што бележе него и у исто време описују и тумаче главне узрочне чињенице, и тако својим кроникама спремају и сређују грађу за историју. У томе је преиму1=.ство данашњих публициста и репортера над некадашњим летописцима. Стари би летописац отприлике овако забележио најкрупније догађаје из наше садашњице: »У лето Господње (1941) би потписан уговор између Немачке и Југославије. Два дана доцније, 27 марта, неки безумни људи извршише преврат у Југославији и 5 априла потписаше уговор са Совјетима који су се тајно спремали да нападну Немачку. Сутрадан, 6 априла, Немачка је отпочела рат против Југославије чија је војска била мобилисана и могла је нашкодити Немачкој. За неколико дана Југославија је била уништена, а у току тога лета Господњег СрпствО би разорено. Народ у Србији би много упропашћен, али Србија не пропаде, јер Бог чува Србију«. Из таквог кратког записа јасно се види зашто је Југославија уништена, али се не види зашто је и Српство разорено и зашто је у Србији народ упропаш^ен, а међутим Србија није пропала. Ако су Немци из војних разлога морали да униште Југославију. њима није било потребно нити су имали намере да разоре Српство. Оно што није речено у томе запису, урезано је дубоко у души свих нас. Многи Срби су померили паме&у. Неки од њих су постали дегенерици и одроди код којих је и последња трунка српске свести утрнула, а други су се претворили у пустолове којима више не влада здрав разум. И једни и други су друштвени одметници који се издају за народне ослободиоце, први за рачун Москве а други за рачун Лондона. Одобравање и пљескање наше варошке полуинтелигенције само је могло годити болесној сујети тих »шумских хероја«. Одмазде и казнене експедиције биле су неизбежна последица »јуначких подвига« тих помахниталих људи. У-

место ослобођења, они су народу донели истребљење. Можда од свега тога ништа не би било, или би било у много мањој мери, да пре тога, много пре тога, још за време намесништва, нису почињене фаталне погрешке. Најфаталнија је била признање Совјета. Ми ћемо се другом приликом на ту ствар вратити. Очевидно, било је изван моћи тадашњег министра спољних послова да ту погрешку спречи, али претседник владе имао је и дужност и могућност да то учини. За то је само требало, не толико умних способности колико обичне нагонске опрезности, бар онолико колико су је показали, према историској легенди, некадашњи спасиоци Капитола... Та фатална погрешка је пружила Совјетима непосредну могувност да у најкраћем року организују и спреме еве што треба за њихову буду^у акцију у Југославији, и у највећој мери је допринела успеху преврата од 27 марта и свима његовим кобним последицама. Она је била у пбтпуној супротности са традицијама династије Карађорђевића и осећајима српског народа. Она је доказ највеће лакомислености и политичке несвесности у схватању Тре^е интернацићнале и њених смерова који су већ годинама били очигледни и неполитичарима, — цео је свет знао да Совјети имају један једини циљ у спољној политици, и никакав други. Зашто је онда било потребно стварати код нашег и иначе лаковерног света једну од најопаснијих заблуда и широм отварати врата наше земље једној од на;опаснијих умних и моралких зараза? Никакав се разлог не може навести за оправдање једне тако фаталне погрешке. Они који мисле да је, после италијанске инсталације у Албанији, било потребно заинтересовати Совјетску Русију за балканске ствари, само тиме потврђују сву наивност својих разлога и сву нереалност својих политичких комбинација... Није истина, као што је тврдио Волтер, да је довољно погладити ђаволу рогове и у њему одмах стеНи пријатеља. * Кад је крајем јуна 1941 отпочео рат између Немачке и Совјета, југословенска комунистичка организација веК је, 14 јула, дигла побуну на разним тачкама у Србији, Босни и Црној Гори. Језгро те комунистичке акције сачињавали су углавном јевреји и разни интернационални пустолови. На врху, ради одржавања јединства међу њима, стајала су два

Написао:

др М. Спалајковић

умно дегенерисани и морално изнакажени типови потпуно су свесни циља коме служе. Они су најобичнији туђински агенти, увек готови да изврше и најодвратнија недела. Они врло добро знају да су њихови лажни »идеали« несрпски и нечовечански. Они још боље знају да су то идеали јеврејских банкара у Њујорку и јеврејских комесара у Москви. ♦ Те јесени 1941, изгледало је да се Шумадији примиче крај. У том судбоносном часу појавио се генерал Милан Недић и изјавио је да се он прима улоге и да узима на себе одговорност за повраћање реда и мира у земљи. Он је успео да убеди окупаторске власти, да би појава страних трупа у нашој земљи ишла само у прилог комуниста и њихових смерова да пожар прошире на целу Србију а одатле и на цео Балкан. И у овој земљи историских чуда десило се ново чудо, кад се већ мислило да ће се Срби у самоубилачком бесу међусобно истребити. 1'ао да допазе с неба, одјвкмуле су у Шумадији узбудљиве речи генерала Недића: да за сваког разумног човека највиши ззкон — нзнад свих иитернационала — јесте закон народног самоодржања, и да је за сваког правог Србмна опстанак и испас Србије највиши закон дамашњице. У крвавом сумпаку и убиственој тами почела еу лица да се ведре и усне да шапућу: БОГ ЧУВА СРБИЈУ.

непосредна повереника Москве, обојица несрпског порекла: један чиновник бившег совјетског посланства у Београду и неки бивши робијаш из Загреба, звани »Тито«. На велику српску срамоту, било је ту и Срба из разних друштвених слојева, понајвише умно и морално дегенерисаних полуинтелигентних људских примерака оба пола... Кад су једном бившем професору гимназије његове колеге замериле на његовом учешћу у комунистичкој побуни, као на срамном издајству Српства, он је одговорио: — Не борим се ја за Српство, него за друге више идеале!.. Бедник! Шта се могло очекивати од таквих наставника за васпитавање и просвећивање наше омладине? Али не треба мислити да су ти лажни интелектуалци радили несвесно и били нека врста неодговорних преступника. Ти

Речи генерала Недића одјекнуле су прво у срцу српског сељака. Сваки српски домаћин скинуо је капу, прекрстио се, погледао је у небо и прошапутао: Бог чува Србију! Брзином муње преносиле су се те речи од села до села. Српски сељаци нису беску&ници, зато не могу бити комунисти. Српски народ, у својој огромној ве&ини, гледа реално на политичке и војничке догађаје, јер је потпуно схватио да може само на себе рачунати. Он зна да му нико не^е обезбедити будућност, ако је он својим политичким радом не буде сам већ почео стварати. Речи генерала Недића разлежу се у свима крајевима где живи српски народ и уносе мир у срца Срба. Један трезвен сељак причао ми је пре неки дан, да је на једној железничкој станици у "унутртињости видео три вагона пуна Црногораца и њихових породица, одбеглих за време партизанског оргијања у Црној Гори. Немачке их власти сад враћају на њихова огњишта, пошто је Црна Гора очиш^ена од партизана. Они су срећни што се враћају

својим домовима. Они проклињу Дражу Михајловића који је говорио да се њему сви морају покоравати, пошто је он министар војни и претставник Краља. Они веле да их је Дража тако месецима обмањивао и у црно завио. — Да није ових проклетих партизана — рече ми тај исти сељак — српски народ би данас другу песму певао. Лако је вама у Београду, али ми сељаци на три ватре горимо. Ми најбоље разумемо генерала Неди^а, а и он нас најбоље разуме. Између ових злогласних »партизана«, комуниста и некомуниста нема никакве разлике. Сви су они подједнаки разбојници и пљачкаши. Ноћу нам упадају у ку*>е и траже да једу и пију. Ако им недаш, заклаће и тебе и твоју чељад, и отећети све што имаш. Сав олош са Балкана сручио се на ову нашу јадну земљу. Међу њима има највише јевреја и странаца. Већина говори рђаво српски... Ех, да имамо чиме да се бранимо, брзо бисмо ми са њима раскрстили. Српском сељаку, као и увек тако и сад, суђено је да носи свој крст до краја. Он јуначки

подноси све муке и страдања. Али оно што га највише боли, то је да има Срба који су се претворили у несрбе. Тога никад раније није било. И српски сељак се моли Богу да се и на те несрбе смилује и поврати им памет. На жалост, ти српски отпадници и одметници, непрекидно потстрекавани из Лондона и Москве, настављају и даље своју преступну делатност. За њих је она ве+, постала занат од кога живе. Они су се, за ове две последње године, толико навикли на тај живот пустолова да се — били они комунисти или некомунисти — никад више не могу измирити са поштеним радом и честитом зарадом. Ти ситни и болесни мозгови, психопатолошка чудовишта, чија је недоученост равна њиховој сировој уображености, ти полудели или туђинским парама и пропагандом затровани бедници, прете да пресеку животну нит српског народа. Разбојничким нападима из заседе, као овим последњим убиством крушевачког начелника и толико младих добровољаца који су само за Српство живели, они хоће — и увек за туђ рачун — да спрече Васкрс и обнову Србије. Ти туђински најамници свесно руше стубове српске моралне величине из прошлости, затварају српском народу врата у будућност, забадају све дубље свој отровни нож у срце Србије. Они све чине да се српско име сасвим затре. АЛИ, БОГ ЧУВА СРБИЈУ. »На дан 27 марта 1941 године, Немачка је била ставила крст над судбином српског народа. Међутим, догодило се је чудо. Од ситне, мале, једва видљиве шансе, која је пружена српском народу преко Недићеве владе, искоришћено је толико много и постигли су се толики резултати, да се српски народ може сматрати не само спасеним, него и много више«. Горње речи је рекао један немачки политички стручњак једном Французу, моме добром пријатељу. Оне су, неколико дана доцније, нашле потврду и у чланку немачког листа Дас Рајх од 2 јула ове године у овим изразима: »Данас Министар Претседник Недић располаже могућностима да упути свој народ на свесио вра^ање конструктивном раду, чиме ће Србима у заједници е*ропских народа бити обезбеђено меСто, које је било скоро изгубљено«. БОГ ЧУВА СРБИШ