Српски народ
Лгапарина ппаАена $ готову
КЕЛЕЈБНИ ЛИСТ Београд, 30 августа 1943 : р. 33. Год. П. ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА
ГЕИЕРДЛ ИЕДИЋ
1
Двогодишњицу преузимања судбине српског народа у своје руке на челу Владе народног спаса генерал Недић обележио је боравком у Крагујевцу међу својим верним Шумадинцима, у недељу 29 августа, којима је одржао овај значајни говор, у ком је означио пређени пут, српски пут, којим он две године води српски народ да би га спасао од пропасти и обезбедио му боље дане.
Драга браћо и сестре, Шумадинци, Ево дошао сам међу вас, јер сам ваш. Хоћу да удахнем овај шумадијски ваздух којим сам се као дете запајао, да ме окрепи како бих ово тешко народно бреме могао и надаље да носим. Ви ме познајете, драга браћо моја, ја сам од ваше горе лист. Све што осећате ви осећам и ја. Ево, ово је кост ваше кости, ово је крв ваше крви. Како бих ја могао мислити и желети друго но оно што ви мислите и желите. Погледајте ме вашим бистрим шумадИјским очима. Ми се разумемо. Али ви знате да је ту и окупатор, а то је стварност, са којом треба да рачунамо. Браћо, кад год је српски народ допадао Тешких мука и големих несрећа, он је упирао очи у Шумадију шта ће она рећи? Шта -ће она учинити? Тако је и данас. Увек су наши вођи у прошлости у тим тешким временима долазили к вама, да се са вама поразговарају и по(саветују, па сам ево и ја дошао. Пазите, што ви речете чуће све Српство, што ви одлучите важиће за сав српски народ. Будите мудри, јер сте то ви увек били. Слушгјте ме, јер сте ме ви први г ^слушали 1 септембра 1941 године па се нисте покајали. Драга бра^о Шумадинци, нити сам хтео ни желео да у овим тешким и претешким данима ја водим државни брод. Судбина ме је ту дотерала. Ја се нисам примио овог посла да господујем. Они што су господовали побегли су из земље са народним благом и прижељкују да се врате када опет буде време за благовање и господовање. А ја сам остао са вама заједно да испијемо чашу чемера до краја. Оно и ја сам могао, да сам хтео, и први побе^и, али ми овај образ шумадиски није дозволио да вас оставим саме у несрећи. Ово није први пут, браћо моја, да ме судбина, кад је све изгубљено, везује за вас. Први пут је то било 1915. Те године изгубили смо Отаџбину и обрели се у пустој Албанији на голим, песковитим, каменитим, пуним баруштина и маларије обалама јадранским. Ја сам био тај коме је судба доделила у Санђовани ди Медуа да прихватим мученичке остатке јуначке српске војске и цео државни апарат у отступању, као и безброј избеглица. И онда сам Србе спасавао, гладне нахранио, болесне
Армиски генерал МИЛАН Ђ. НЕДИЋ претседник Владе народног спаса
прихватио, укрцавао и спасавао из оног пакла, где је само смрт владала. 1941 у рату опет сам поделио вашу судбину, драга браћо моја. Ја нисам сео на авион, да бежим и вас да остављам у највећој несрећи, која је икад погодила српски народ. Ја сам се борио са вама заједно, драги моји Шумадинци, до краја. И судбина је тако хтела, да ме Врховна команда пошаље после наше ратне катастрофе, да са министром г. Цинцар-Марковићем у Београду спасавам што се спасти могло. Ја сам извршио то наређење, али ме је окупатор лишио слободе чим сам стигао у Београд. Био сам деведесет и пет дана у заробљеништву. У том времену погодила ме је и велика несрећа, погинуо ми је јединац син. Моје га очи нису ни мртвог виделе. Нисам могао ни прегршт српске земље да му бацим на ковчег. У то време, бра-ћо моја, Србијом је завладала анархија. Пусте комунисте заведоше наш
народ, добар и наиван, и земљом се поче проливати братСка крв. Комесарска влада, немајући довољно снаге а видевши да је унутрашња ситуација све гора и тежа, обрати се на мене те њеним настојањем изађох на светлост дана. Она од мене потражи да се ставим на чело српског народа и да спасем народ и Србију од коначне пропасти. Ја се тога нисам могао примити, јер за ту судбоносну улогу требао је цео човек, а ја сам био тада сенка од човека. Пропаст државе, војске, погибија мога сина јединца, беху ме срушили морално и физички. Ја нисам могао да прихватим њихове предлоге. Само после неколико дана велики број највиђенијих грађана наших, са комесарима, позваше ме опет. Стање у земљи било је очајно. У братоубилачким борбама крв се лила на све стране. Претила је опасност да Србија буде подељена међу суседе. Требало је брзо спасавати што се још дало спасти. У тим судбо-