Српски народ

Српскп парод 11 септембра 1943

Преми ера комедије Сл. Настаскјевкћа Весело позориште „Разбибрига" дошло је на врло срећну идеју да прикаже други део комедије „Несуђени зетови". Писац га је назвао „Женидба ГТавла Аламуње". „Несуђени зетови" имају велики успех у Српском народном позоришту, а „Женидба" .још већи у дворани биоскопа „Косово" — Личност Павла Марића — Аламуње оригинална .је и интересантна; а његов синовац Мољац, песник, има више одлика које се могу на сцени да искористе пружајући неисцрпан извод за духовитог писца комедије. „Женидба" је успела гротеска за шире слојеве гледалаца, само не видимо зашто ,је у програму названа му-. зичком. Поред све своје настраности ✓Павле Аламуња је симпатичан старац. Кад комад почиње Лика чита писмо Мољцу о неочекиваном наслеђу. Брат Павла Аламуње оставља два милиона, под једним условом: да се Павле ожени и оснује свој дом. Мољац је срећан, али Павле про■гествује и енергично одбија да пристане на овај услов. Павле у пијанству потгшсује изјаву да се одриче наслеђа у корист Друштва за заштиту незбринуте деце. У другом делу Ристосије бакалин доводи своју стару симпатију лепотицу Перку, која је расположена да одмах пође за Павла. Аламуња се ломи и најзад пристаје, али хоће да то буде из љубави. На оглас да се тражи жена за Павла, који је Мољац дао новинама, дефилује ииз карактеристичних силуета, међу којима се појављује и прва жена Павла Аламуње, Цаја, једина симпатична фигура међу свим женама — кандидатима. Трећи део доводи до свадбе Павла Аламуње са Перком лепотицом. Али Перка одустане у последњем тренутку и бежи са Мољцем, а Павле Аламуња узима своју прву жену, добру Цају Бучно весеље квари претСедник Друштва за заштиту незбринуте деце, који је добио изјаву Павлову да се одриче наслеђа у корист друштва. Запрепашћење код свих. Мољац спасава стрица, дограби изјаву и поцепа је. Павле даје велики прилог и весеље настаје поново. 111ала се завршава колом, које води весели Павле Аламуња. Гледаоци, задовољни комадом Славомира Настасијевића, нису жалили своје дланове. Писац је успео да од једне епизодне улоге у „Несуђеним зетовима", да средишну личност у новој комедији. Осећа се да је писац желео да забави публику и он ,је у томе, може се слободно рећи, успео. Јован Танић као редитељ истакао је живим покретом динамичност радње, сенчећи, нешто аламуњастим гестом, главне сцене Настаси.јевићеве гротеске. Као глумац Танић је такође задовољио и његов Мољац несумњиво је једна од његових најживљих улога. Публика „Разбибриге" је уживала у живој уобразиљи Мољца, песника-фантасте. Јован Танић ,је играо ову улогу свим сво.јим темпераментом и постигао је код гледалаца врло велики успех. Свака његова реч и покрет били су праћени бучним смехом. Павле Вугринац као Аламуња имао је такође успеха. Запажени су и Милићезић као Лика, Ђорђевић као Ристосије и Душанка Ристић у улози сељанке Милеве. Затим Живка Матић у добро тумаченој улози Перке, лепотице. Између чинова певала је мала Драгица Брајевић народне песме. Она заслужује да буде нарсчито похваљена, јер је својим симпатичним и необично поијатним гласом усхитила сву публику. Бо.ја гласа Драгине Брајовић, с обзиром на њене године. толико је, љупка, да она претставља несумњиво велику атракцију „Разбибриге". В. Д.

О СИМФОНИЈИ

Код старих Грка симфонијом се називало сазвучје, склад тонова различитих висина — интервалска консонанца. Морамо прет поставити да је овај појам обухватао поред физичких својстава тонског звучања и њихова ду ховна и естетска својства. У данашњем смислу, према горњем, симфонију морамо подразумевати још и као духовни склад појединих музичких мисли у свима њеним деловима. а и као склад свих тих делова међу собом. Назив симфОнија употребљавао се на почетку стварања европске инструменталне музике, за извесна полифона инструментална дела, али је та.ј назив употребљен и искоришћен доста неодређено и врло надмено. На крају седамнаестог века је утврђена разлика између симфоније и сонате ((Канцопе, канцоне да сонар), у том смислу што је назив симфони.је задржан за дела писана у стилу „нота против ноте", хармонски држаних и у форми песме. Али ово разликовање се најзад губи и развој сим фоније је за дуго време изједна чен са развојем сонате. Мало по мало практичном употребом утврди се име симфоније оним сонатама које су служиле као увод или међуигре вокалним музичким делима, као што су: опере, ораториуми и кантате. У исто време и у Немачким свитама (Партитама), готово увек је први став називан симфонијом. Симфонија као уводна музика за оперу појавила се у XVII веку и она је за развој инструменталне музике имала велики значај. Било је два типа те симфоније — увертире за оперу: талијанска и француска. Обе су биле тродел«е, само су темпа тих појединих делова била друкчије распоређена. У талијанској сим-

фонији био је следећи распоред темпа: брзо-лагано-брзо, док је у француској тај распор/ед био сасвим обратан: лагано-брзо-лагано. Обе врсте ових симфонија увертира уведене су при крају XVII века у свиту, као уводна музика. Затим су у талијанској симфони.ји — увертири по.једини делови постепено проширивани, а Исто тако између њих су убацивани инструментални ставови у виду игара и песама. Постепеним усавршавањем овако проширеног облика симфони.је — увертире дошло се до основног облика класичне симфоније, ко.ја је у главном овако склопљена: брз став - лага.ни став - менует - брзи став. Бетовен је касније место менуета унео у симфонију скерцо. Три члана чувене дворске Мајнхајмске капеле, у првој половини осамнаестог века, Јан Ста миц, Франц Рихтер и Антон Филц, дали су сонорне типове првих класичних симфонија. Ове симфоније су у ствари претече симфонија Хајдна и Моцарта. Рађене су већином у четири става и то у сонатном облику. У њима има доста контраста и нарочитих штимунга, а и инструментаци.ја им постаје живља, ка рактернија и индивидуалнија, не го што је то био случај у оркестарским свитама. На бечке симфониске класичаре утицали су и композитори из северне Немачке, а донекле и извесни бечки композитори тога времена. Главни композитори симфонија чија се дела и данас чврсто држе на концертним програмима јесу: Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Шуберт, Роберт Шуман, Јоханес Брамс, Антон

Брукнер, Рихард Штраус, Цезар Франк, Хектор Берлиоз, Антон Дворжак и други, а од наших композитора Миленко Пауновић. Од великог броја Хајднових симфони.ја код нас су извођене неке веома истакнуте и популарне, из групе његових најбољих симфонија. Моцартове симфони.је такође су често извођене код нас на сим фонијским коицертима, а нарочито симфоније у С-с1иг-у и &-то!1-у и Ез-сЈиг-у. Свих девет Бетовенових симфонија је извођено код нас и то врло често и са великим успсхом. Од Шуберта је на.јвише извођена његова недовршеиа симфони.ја у ћ-то11-у. Роберт Шуман је напИсао четири симфоније, али је он у нашој средини више познат као клавирски композитор. Брамсове и Брукнерове симфо није такође су у нашој средини извођене са успехом. Рихард Штраус је поред својих опера и симфонијских поема, као и многих других музичких дела, компоновао и симфоније, али оне код нас нису извођене. « Врло често је са успехом извођена с!-то11 симфонија од Цезара Франка, али „ Фантастична симфонија" од Хектора Берлиоза код нас још није извођена. Дворжакове симфоније су такође са успехом и интересовањем извођене у нашој средини. Од српских композитора нарочито се истакао као симфоничар Миленко Пауновић, чија је Прва симфонија извођена код нас са великим успехом. Његова Друга симфонија још није нигде извођена. Поред ових на концертима наших симфонијских концсрата из вођене су и симфони.је композитора, који су у нашој средини мање познати. I Б.

ПРОЕ СЛИКЕ У СРБИЈИ ННЕЗА МИЛОША Две године по ослобођењу од Турака, 1817 године, постала је прва слика, живопис, у Србији. Двадесетог маја те године слику ,је завршио Ђорђе Лацковић. Био је то лик архимандрита, доцнијег митрополита београдског Мелентија Павловића, који се истакао још у борбама на Лзубићу и Палежу под кнезом Милошем. Његов значај је и у томе, што је био први Србин митрополит после укидања Пећке патријаршије. За примером Мелентија Павловића пошао је и сам кнез Милош који је 1823 године упутио позив двојици српских сликара Јефтимију Поповићу из Беча и Павлу Ђурковићу из Карловаца. Кнез је желео да ова два сликара портретирају њега и његову породицу. Ђурковиђ је 21 марта 1824 године завршио лик кнеза Милоша. То је била друга слика у обновљеној Србији.

ИСПРАВКЛ У ЧЈ1АНКУ. „ВУКОВ ГЕНИЈЕ" У студији др М. Спалајковића Вуков геније, која је објављена у 34 броју Српског народа поткрала се погрешка у трећем ступцу првој аЛинеји, где се Платону приписују схватања која припадају Аристотелу. Исправљена реченица гласи овако: „За Доситеја има вредност, као и за Платона, само оно што је универзално, апстрактно, а Вук брани и спасава, као и Аристотел, баш оно што је партикуларно, стварно, јер је оно прђо само фикција, док је ово друго живот, човек, народ".

Музика у савременом филму

Од давнина је човек тежиода што боље и што верније изрази своје душевне емоције. Тако су постале разне врсте уметности, а као круна дошла је музика. Од најпримитивнијих арија постале су песме, које су као народна предања ишле с колена на колено. Нежност, патња и страст којом трепери људска душа изражени су у народним мелодијама. О музици се не може говорити, њу треба слушати, разумети и проживљавати, каже једна стара пословица. Али, како та.ј божански дар учинити приступачним широким народним слојевима; јер они на њега имају права, и пружити и њима радост коју нам даје музика? Јавни концерти су приступачни само једном ограниченом броју слушалаца, док радио који је огромно учинио за музику, нису у стању сви да слуша!у. пошто сваки д.ом нема увек довољно материјалних сретстава да купи пријемник. Једини одговор на ово даје нам филм. Филм нам пружа неограничене могућности у музичком погледу. Кроз њега ие само да пружамо гледаоцима добру музику, оперске арије, већ и читаве опере. Тако су музички филмови „Моцарт" и „Фридеман Бах", били прави догађаји како за ширу публику, тако и за музичаре. Ту смо чули не само музику ових бесмртних композитора, већ смо кроз добру глуму видели и њихове животе. У почетку тонфилма музика није била довољно искоришћена, Позната звезда немачког филма Ипзе Вернер етудира једну комшто је врло много ишло на ште- позицкју за свој спедећи филм ту самог филма. Тако се врло - ■ . „ често дешавало да у појединим (Ро1о: Ша)

сценама није било дијалога, јер ,је био сувишан, и онда је настајала тишина која је стварала атмосферу пуну ишчекивања и непријатно деловала на гледаоце. Музика која је требала у тим моментима да води главну реч, није била искоришћена. А баш у таквим сценама она је чинила најснажнији драмски ефекат. Данас режисери већ у самом почетку стварања својих филмова рачунају са овим моћним фак тором. Сада још није случај, алн код будућег филмског стварања још приликом писања манускрип та биће и композитор уведен као неопходан сарадник, који ће са режисером поделити пуну одговорност за. успех филма. То не значи да ће музика преовладати филмом и да ће она постати глав ни фактор, али ће тиме она добити исто место као и сама реч у тонфилмовима. Данас имамо велик број композитора филмске музике који врло озбиљно и савесно схваћају своју дужност. Међутим, они су у већини случајева принуђени да пристају на разне компромисе у погледу својих композиција, тако да до изражаја долази само половина њихове уметности. Разуме се, да то неће бити увек тако и да ће сарадњом главних фактора на стварању једног фил ма музика остати онаква какву је створио композитор. Филм напредује брзим корацима, и доћи ће дан када ће се проблем музике у филму решити тако да ће она добити оно место, које јој с правом припада у седмо.ј уметности. Тиме ће филм учинити огромну услугу музичкој култури народа и истовремено оплеменити сам филм, најмлађу од свих уметноста,