Српски народ

СГЈМвга П

СГПСКИ НАРОЛ

Божић, Нова година <944

ЛАЖНО И ПРАЗО РОДОЉУБЉЕ НАПИСАО: ИНЖ. МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИТ.

Ии* врло много људи који себе сматрају родољубима и захтевају да" их други таквим сматрају и ако је у истини правих родољуба најмање у свакоме народу. Овако је јер има поред правих и лажних или назови родољуба и ови последњн се увек више и истичу од правих. Отуда у свима народима врло много родољуба на језику али врло мало иа делу. Има људи, који сиатрају да је довољно мрзети други народ па бити родољуб за свој сопствени народ. Мржња према другоме није исто што и љубав према своме народу. Па не само то :ахо је у мени мржња-према другоме макар и за мало јача од љубави према моме народу, ја нисам више родољуб: ја сам човек који мрзи други народ, јер ће ме ова мржња опредељи-' вати у свима мојим поступцима у јавноме животу. А кога мржња према туђем народу руководи, тај ће пренемрегнути све оно што са том мржњом у сукоб дође на интерес сопственога народа. Људи којима је главно мржња према другоме, опасни су за свој народ, Ако је народ који мрзимо пријатељ нашег народа, онда грешимо што му за пријатељство узвраћамо мржњом, јер ћемо ми сами тиме бити на штети. А ако је народ који мрзимо заиста и наш непријатељ, онда ћемо упасти мржњом у другу погрешку а то је: мржња ће нас ометати да непријатеља боупознамо, а то опет иде у прилог иепријатељу. Ни у једном ни у другом случају, мржња нам неће помоћи већ ће нас само навести да своме народу положај учинимо техим. То дакле не само да није родољубље: то је у ствари прикривено н од нас самих неопажено занемаривање сопствених интереса за рачун наше мржње према другоме. ПреЧе нам је да мрзимо друге него да спасавамо еебе. То не може да буде родолубље. То многи зову родољубљем а то је у ствари само мржн>а према другоме и ништа више. Има опет људи који ематрају да је родољубље говорити све похвале о своме народу а о свима другим народима говорити и уверавати себе и друге најгоре. Ти људи мисле да би се синови иашег народа охладили према своме народу кад би поверовали да наш народ није једини ваљан у свету. И то није родољубље. Живети у уверењу да је наш иарод бољи од свих осталих вначи затварати очи пред недостацима сопственог народа и не чинити ништа за његово усавршавање и унапређење. А ово већ значи уназађивање свога народа. Ако се овоме још дода и ширен>е уверења да су сви други народи још гори него ми, онда не само да свој народ не поправљамо и не припремамо за успех у утакмици међу народима, него заваравамо себе да нас ии други неће у опште моћи претећн. Туђ народ, који све

предузима да нас претекне заиста не може наћи за своје интересе боље слуге од оваквих људи. Зато ни ово није родољубље: то је само заваравање и себе и својих сународника да не треба ништа предузимати за свој спас. А то је баш супротно ономе што потреба нашег народа и нас са,мих као делова тога народа захтева. Ни то дакле није родољубље нити се родољубљем може сматрати. Људи који огаако раде а се<^е родољубима називају, узурпатори су овога лепог назива и ништа више. Правоме родољубу основа за управљање у животу није нити мржња према другоме нити уверавање да је наш народ једини ваљан у свету. Правоме и истинитоме родољубу најглавније је у животу љубав према своме народу, његовоме животу, његовим тешкоћама и невољама. успесима и несрећама. Прави родољуб у првоме реду масли како ће свој нарбд унапредити, оспособити да што више може да постигне, уразумити да што мање заблуда у себи носи јер никоме заблуда није била од користи па не може да буде ни нашем народу. На друге народе прави родољуб мисли само у толи^о колико му је потребно да на најбољи и најсигурнији начин заштити или обезбеди интересе сопственога народа. Па пошто је испреплетаност интереса између народа толика, да ниједан народ на свету, па ма био и највећи, не може рећи да може да живи сам без наслањања на друге, било то у политици, било у-привреди или којој друго.ј грани живота, то прави родољуб гледа да држање свога народа тако подеси да не изазива код других народа мржњу или зловољу према своме народу' него на против поштовање, а ово се не заслужује нспољавањем мржње већ коректношћу, лојалношћу и честитошћу, слично нашим односима у обичноме животу. Тачно познавање свога народа уз сталну тежњу за његовим уздизањем и унутра и споља пред осталим народима, то је тежња правога родољуба, човека .коме је љубав према своме народу јача него све друго. То је родољубље. Свако од ове три врсте родољубља, од којих су прва два само на језику а само ово треће и на делу, има и своје методе рада. Мржња према другоме народу испуњава човека Злобом премг томе народу и жељом да се омрзнутоме народу напакости па макар ту пакост плаћао својом кожом и сопствени народ. Људи, који мрзе други народ испред свега, више мисле како ће томе народу да нанесу штете него како ће своме да користи. А то је у крајњој линији ићак више служба другоме а не своме народу. Служба додуше негативна, али ипак служба. Људи који сматрају да је хвалисање свога народа родољубље губе се у празним при-

Односсела а Јрада

За спас српског народа, за његову ближу и даљу будућност,, једно од најважнијих питања је како постићи национално духовно јединство српског народа. Питање је и сувише важно, а материјал врло опсежан, да би се ма и најповршнији преглед могао дати само у једном чланку, али у целом комплексу изукрштане проблематике, ван спора, нарочито ако се жели целом. питању посветити пуна пажкза, потребно је пре свега позабавити се питањем однрса који владају између села и града, јед је то основа целог комплекса и свжо решавање те проблематике заобилажењем овог основног питања, уствари је бежање од тешкоћа, јалбв посао, што све наравно не може донети никжве резултгте. Кроз векове' турске владав^не над овим земљама, разлика између села и града била је велика. У граду је живела турска власт и гарнизони, са нештб трговаца, занртлија, и кафеџија, од којег су велики број били Цинцари и Грци. Српско село бежало је што дгље од града, што даље од саобраћајних сретстава, јер је једино тамо калазило колико толико безбедности, а сељак је долавио у град кад је баш морао. Како његове потребе нису биле велцке, то је природно и тај саобраћај био сведен на најм;:«>у меру. Кгд се Србија, међутим, почела стварати, кад су Турци протерани из градова, тада тек почињу и село и град мењати своје физиономије. Градови почињу постајати центри нових српских власти, села се приближавају варошима и васпостављају се нови односи између села и града. Можда би се ти односи развили у пуној хармонији

Написао

ДАМЊАН КОВАЧЕВИЋ

чама и не допуштају никоме да ма шта непохвално о своме народу кажу. То су у ствари уљуљкивачи' свога народа у уверење да не треба ништа радити на. своме спасењу, а који се народ у животу не брине за своје спасење ,тога брзо други превазилазе. ^ Ови људи су најбољи агенти туђег напретка испред нашег сопственог. И то су дакле слуге туђег успеха под плаштом родољубља. Зато.је и ово само лажно или назови родољубље, које са правим родољубљем нема никакве везе. Људи, кцје за свој народ везује љубав испред свега другога, на против, готови су на лично жртвовање ради спаса сопственог народа. Ти људи посма-> трају и свој народ и друге народе отвореним очима, и труде се цепрестано да своме народу помогну. Тим људима је барометар, не други народ, него свој сопствени и то његов успех и напредак. Зато овим људима живот није испуњен пакошћу и мржњом, као оним првима, или хвалисањем и површношћу као Овим другима, већ пожртвовањем и самопрегором, сталном брнгом за свој народ и његову судбину. То су брижници а не хвалисавци или пакосници. Али тек онн су родољуби.

да нису дошле политичке партије и страховита демагогија. Да би се добили поЈЈИтичке присталице и гласачи, агитовало се против чиновништва, интелигенције, власти, вароши... Покондирени сељаци који су случајно постајали варошани, исмевали су сељаке на сваком кораку, и још горе, гледали су да се користе његовом наивношћу и незнањем... Јевреји се постепено досељавају у градове и уносе у трговину стање несолидности. Капитал који се рађа уместо да елужи подизању заједнице, зелена.штвом упропашћује широке сељачке масе. Између села И града развија се неповерење, неспоразум, па и мржња. У бившој Југославији сталне економске и политичке кризе, демагогија, социјалне озлојеђености, диференција друштвених слојева, бирократизам итд. имали су тако страховито дејство да је јаз између села и града. заиста дубоко ископан и — да ли вреди затварати очи пред чињеницама, — та.ј јаз није затрпан, није ни премошћен, он и даље зјапи * наноси огромне штете. Генерал Недић сасвим је добро сагледао тај јаз. Почето је са подизањем извесних мостова за саобраћај преко њега. Групе сељака из свих делова земље доведене су у Београд, омладинци са села шгљу се у Немачку. Одржава се низ предавања за сељаке на све стране. Говори се и пише о сељаку, више но икад. Често се апелује на социјалну свест сељака, на његове дужности према националној заједници итд. итд. Проблематика односа села и града није са.мб политичке природе; она није само ни просветне природе; нџје само ни економске; није ни само административно-управне природе; није ни чисто саобраћајне. Та проблематика је све то заједно, а изнад свега тог& и првенствено она је социјалне природе. Јнсно је, држим, без икаквог даљег доказивања, чим се ради о односима две друштвене јединице у једној националној заједници, да то мора бити пре свега ооцијални домен. Ако, међутим, са таквог становишта посматрамо јаз између села и града> онда нам се намеће потреба да преко тог јаза не само местимично направимо мостове, већ да тај јаз за увек затрпамо и заравнимо. На који начин? Један од најзнача.јнијих савремених идеолога националсоцијалистичког покрета и велики ауторитет у привредним питањима, Фердинанд Фрид, у својој последњој- књизи, коју је на.писао за време овога рата, под насловом „Социјална револуција", расматрајући проблем привођења широких маса, више мање национално аморфних, народу, дакле, вационално свесној заједници, о питању јаза између села н града, вели следеће: сељак „је независан и осећа се слободан на своме имању, али само дотле док то осећање искупљује техничком заосталошћу; јер чим се и уколико се предаје техничком •напретку, утолико запада он у зависност од тех^нике... Велики духовни јаз који данас још зјапи између сељака н варошанина, у току даљег развоја биће по свој прилицн све Више и више техником затваран. Уколико више техничка помоћна еретства продиру на село, тим ће оно све више бити прикључено модерном животу (што се на пример, већ десило у ДанскоЈ и Холандији)... јер за сада су град и село још два света која нам је XIX век оставло у наследство.„" То каже Фрид за немачко село' и град! Националсоцијализам, међутим откако је дошао на власт извршио је огроман рад на селу. Поменимо само органнзацију Сталежа за исхрану, акцију за старање о матерама н одојчади. акцију о поучаваљу сељака о руковању модерннм алаткама, акцију о научном квалитативном н квантитативном шспитивању побољшања усевац стоке, воћа, акцију о изучавању и подизању сеоске куће најприкладније за потребе сељака, о подизању сместишта, хладњача, силоса, акцију о исушиван>у мочвари, побољшад.у земљнцуга нтд. Немачком сељаку је прнзната улога вечног обеављача чистоте расе, итд. Немачки се:љак у петој години рата и на свом имању и на бојном пољу покавује заиста изванредну н социјалну и националну свест. Фрид заиста има право: немачком сељаку недостаје још врло врло мало, техПика. у пуном опсегу, па да буде потпуно изједначен и варошанин и сељак. Шта на то да кажемо ми о своме селу. Ми га нисмо подизали, ми смо га само кварили. Ми га нисмо поштовали, ми смо га само презирали. Ми смо га'о: стављали да иде у ритама, о хигијени и чистоћи да нема ни појма, да нам децу порађају прљаве и сифилистичне циганке у страшној прљавштини, да живи у кући која најчешће нема никаквих услова за иоле пристојан живот, да обрађује поља како је од старих научио, да гаји закржљалу и нерентабилну стоку, или воће неугледно, да ништа не чита и да не уа&е да чита... „ Згл-о још увек у Београду на 300.000 становн-ика седи 1200 лекара, а на ч 4,000.000 . становника у земљи живи и ради свега 806. Али ни то није верна слика. Од тих 800 на пр. у једној окружној вароши од 12.000 становника има 45 лекара., а на цео округ који има преко 200.000 становника свега 5 лекара. Док у .Београду има 65 лекара специјалиста за зубе, дотле у целој земљи немамо 10. Док у Београду ради око 60 дентиста, у целој унутрашњости има их 40. > Док у Београду и унутрашњости има тблико бабица, нема ниједне у селу. Док ветери(Наставах иа 13-ој странш)