Српски народ

Магистер Трота из РАЗМИШЉАЊА 0 ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

Летње топло јутро наговештава врео дан. Сунце ме је рано пробудило. Узимам новине и разгледам последње ратне извештаје. Већ се завршава четврта годнна, а светски рат изгледа као да тек почиње. Људи гину, градови се руше, стари споменици пропадају... Најновија вест: град Салерно је пао. Ту је пре хиљаду година основан први универзитет у Европи... Цивилизације се рађају и умиру као и људи. Само је век њиховог живота много дужи од људског века. Цивилизације трају по хиљаду и више година. Човечанство је њихова колевка, а историја — њихово гробље. Повесница људска није завршена. Завршено је само преисториско доба и стари век. Стога ни оп^та историја света не може се произвољно делити, ни по времену ни по неком само-обмањивоА закону људског прогреса, на три утврђена раздобља: стари, средм>и и нови век. Та застарела навика годи људској уобразиљи, <али не и правој истини. Она води рачуна и о идолима и о проналаску барута, и о КристоФу Коломбу и Гутенбергу, само не о најглавнијем догађају; о појави Бого-човека на земљи. Идолопоклонетво, — Увод у Хриш^анство, и најпосле — Хришћанство: само се тако може поделити на три потпуно одређена периода сва људска повесница, и завршена и незавршена. Ми смо тек у почетку другог периода, Не треба мислити да данашње човечанство почиње од Јеванђеља; оно тек иде у сусрет Јеванђељу, Кад ли ^емо се са њиме срести? За човека не постоји никакав обавезни закон сталног прогреса, За њега постоји само могућност таквог прогреса. Човек је слободан. И могућност његовог духовног и моралног напретка зависи од његове роље. Стога је Христос и нагласио да ће трећи период бити најдужи. Он ће трајати догод се све — ?>и до последње ижице« — у Његовом закону не испуни. Христос је сам поделио свеколику поаесницу човечанства на та три велика периода. И Он је то урадио — не из таштине људскога знања. Он је био духом виши од сваког човека, дубљи од сваког филозофа. научника и историчара. Он је био Бого-човек. Једини је он знао каква је права Божја воља, стога је и могао бити уверен да ће људи, баш зато што су слободни, на послетку схватити ради чега им је слобода подарена. Са Христом родило се и Јеванђеље, Само нас оно може маучити да је слобода дужност а не право, да је култура духа циљ а не средство, Појам о култури, а не појам о цивилизацији, треба да буде мерило за разликовање појединих фаза у еволуцији човечанства. Прави напредак људског духа састоји се у моралном напретку, а не у техничком. Људи се још увек клањају идолима. Јевреји се клањају златмом телету, а варвари — дивљи или цивилизовани признају над собом само грубу силу. У овом или оном ©блику, идоли су одувек били зли дуси људске деструктивности. Од Христа љубав постаје највиша дужност и једини извор конструктивности људске душе. Вера нам открива праву мо& љубави у судбинском збивању људске заједнице. Наука ничим не потврђује прогрес људског духа као неминован историски закон. Човек није, срећом, свемоћан ни у рушењу као ни у стварању; кад га прође рушилачки бес, он се враћа рушевинама и на њима поново зида. Сав напредак, у колико га има, објашњава се том психолошком чињенИцом, и ван ње узалуд ћемо у историји тражити неки закон у научном смислу. Српски народ је најправилније протумачио закон историске узрочности својом мудром пословицом: »Зло рађање, готово суђење«. Летимичан осврт на три догледне цивилизације потврдиће нам тај општи закључак. Најездом варвара и пропашћу римскога' царства на Западу, крајем четвртог века после Христа, отпочиње физичка агонија старог« света. Саксонци, Вандали, Бургуђани, Готи, и т. д., наваљују као бујица и заузимају редом све градове између Алпа и Пиринеја, између Океана и Рајне. Свуда саме рушевине. И то се

НАПИСАО: ДР М. СПАЛАЈКОВИЋ

тако наставља, у шестом и седмом веку, у свима дотадашњим римским областима. Ништа се није сматрало погрдније међу варварима него звати се Римљанином, каже владика Луитпранд. Варварски освајачи сматрали су да је неговање науке и уметности начинило Римљане најниЖим људима и најве&им кукавицама, и стога су презирали нзучнике, филозофе и уметнике. Тада су пропали многи драгоцени рукописи из времена античке цивилизације. И оно што је до нас допрло, сачувало се захваљујући манастирским ђацима и калуђерима, тим неуморним преписивачима и духовним трудбе-ницима средњег века. Гр.убо незнање у шестом веку постало је још грубље у седмом, а у осмом достигло је врхунац. У то време, осим калуђера, нико није знао ни да чита ни

да пише. Тек у другој половини осмог века појавио се један од ених ретких људи који су судбином одређени да препороде човечанство. То је био: Шардмгм> — Саго!м$ Мадпде — Карпо Великм. Ни Фраинцуз ни Немац; он је био у исти мах и једно и друго, Било му је више од четрдесет година кад је научио да пише. Он се нарочито бринуо о спасавању рукописа старих грчких и латинских филозофа, научника и књижевника. Он је подизао школе у свима крајевима своје простране царевине, — не само у Паризу, него и у многим већим местима Галије Германије. За насуаву у тим школама завео је два течаја: тривиум и квадривиум. Њима је био обухва^ен сав програм класичних студија. Али у то време, мешавина разних народз, обичаја, појмова, језика, била је толика да није било могућно остварити јединство неке нове цивилизације. И после смрти Карла Великог све се поново уздрмало. Што се тада духовни живот на Западу није потпуно угасио и, напротив, што се убрзо поново разбуктао, Европа треба да захвали Арабима. У деветом и десетом веку наука и филозофија биле су на високом ступњу код њих. Огромно арабљанско царство простирало се од западне Азије до Шпаније. Нарочито су арабљански лекари били на великом гласу у целој Европи. Кнежеви, племићи, богаташи, долазили су у Шпанију и тражили помо$1 код кордовских и севиљских лекара. Тако је отпочео живи додир између полуварварска Европе и арабљанске цивилизације. У то време појављују се и први универзитети у Европи. Прво у Салерну, затим у Монпелију, н најпосле у Паризу. (Сорбона). * У дну широке луке, одмах за Напуљским заливом, са дивним благим поднебљем опеваним у Хорацијевим стиховима, лежи град Салерно, окружен брдима као

неким ваздушастим заклоном. Та стара римска колонија прелазила је из руку у руке, Ломбарђана, Араба, Грка и Нормана. Ту је основана у деветом веку чувена Салерксна Школа која је била пет векова на гласу у Европи. О њој су остали трагови у старим напуљским архивама. Од свих списа те школе најчувенији претставља неку врсту лекарског зборника у стиховима на латинском језику. Мало је дела која су тако често прештампавана. Само на латинском било је двеста четрдесет издања, осим многобројних превода на француском, немачком, енглеском, италијанском, шпанском, пољском, провансалском. чешком, јервејском, па чак и персиском језику. У Салерну и жене су биле лекари. Нарочито се дуго помињала, као велика лекарска знаменитост, нека Трога или Тротула, из племи&ске породице. Оха је не само била практичан лекар, него је и писала много о меДицини. »СопЛрепсПит >а1егпИапит« ја назива професором — тадјзјег ТгоЈа. Она се нкје бавила само порођајима и женским болестима, него и свима гранама лекарства. У салернском зборнику налазе се читава поглавља из њених дела о очним и другим болестима. Тротула је живела, практиковала и на салернском универзитету предавала око половине једанаестог века. У малом обалском месту близу Салерна живео је, у то ието време, повучено у својој вили неки богаташ по имену Мрзриције, потомак некадашњих сараценских завојевача. Боловао је од очију и Трога га је лечила. Мавриције се увек радовао њеној посети. Полуслеп, он је утолико јаче осећао лепоту њене душе и убедљиву моћ њених нежнИх речи. Тада се путовало на магарцима. Путник, који се не жури, заустављао би се на сваком кораку да ужива у дивном погледу на море и чаробним природним украсима салернског предела. Морски валови запљускују обалу и преливају се као зеленкасти сјај бисера чак као прозрачно плаветнило неба. Али Тротула мисли на свога болесника и нигде не застајкује. Успут баци понеки поглед на гајеве маслина и винограда који се нижу поред пута, или међу сељацима са тамним и од сунца опвљеним лицем поздравља своје познанике које је лечила. Подне је. На сред неба сунце стоји непомично, скоро под правим углом. Трота зауставља своје магаре и сјахује. У дворишту пред Маврицијевом кућом пуши се котао са полентом. Сто је постављен под вењаком. Треба прво лекара нахранити, па га после привести болеснику. Такав је обичај. Мавриције се хвалио да се осећа много боље. Трота му је пажљиво прегледала оба ока и лагано лрстима протрљала оба очна капка. — Кроз недељу дана — рекла је поузданим гласом — ти ћеш се осећати сасвим добро. Твоја зеница, Мавриције, није у твбм оку, него у твојој души. Очни вид није ништа без духовног. Твоја душа је данас много светлија... Од како је обневидео, Мавриције је још боље упознао самог себе. Спољни свет за њега стварно није више постојао; задржале су се само варљиве слике и далеке претставе из прошлости. Али зато му је његов унутарњи свет изгледао тако близак и тако истинит. Стежу&и Тротину малу руку, говорио је узбудљиво да је њено лекарско знање јединствено у свету. Сваком окулисту је позната анатомија ока, али само она, мала Трота, зна и анатомију човечије душе. — »Искуство вреди више него лекар« — примет* тихим гласом скромна али Маврицијевом ласком дирнута Трота. Мавриције се трже као из сна. — Од куда ти знаш за ту изреку? упита он радознало. Трота му објаени да је годинама проучавала, у латинском преводу, дела најзнаменитијих маварских лекара, нарочито чувеног Разеса од кога и потичу горње мудре речи. Па Разес је мој прадед! Узвикну задовољно Мавриције. Мој отац је често говорио о њему и помињао његову омиљену изреку... Разес је живео пре сто педесет година и практиковао је неио време у Кордови. Учио је пре тога у Багдаду, за време калифа Харун-ал-Рашида. Био је скроман, добар, племенит, болекив, дарежљив, увек готов да се жртвује кад јв требало ублажити патње других. Али је ипак доживео — као и ја — многа разочарења. , — И разочарење је једна болест од које треба лечити људе, рече Трота. Разес — или Рази, као што га ми лекари називамо — знао је то из искуства... — Мој пјзадед је увек лечио др^ге а никад себа>

Ј0