Српски народ

прекида |е Мавриције, Ево, игга ми је о жалосном крају његовог живота причао мој отац... Разес је под старост сасвим ослепио. Лекар за очне болести, кога је позвао, предложи му да га ; оперише од катаракта. — »Добро! рекао је Разес. Али прво хо^у да ми опишете анатомију ока«. — Пошто се уверио да је вајни специјалист обична незналица, Разес му је најучтивије изјазио да неће да се оперише и са хумором источњачког мудраца навео је овај разлог: — Ја сам се толико нагледао света и свет ми је постао толико одвратан. да не жалим што га моје очи више неће поново угледати. Трота је уверавала Мавриција да људи нису толико зли колико су несрећни. У души и срцу човечијем има нешто што је трајније од костију и меса. Само тим мерилом треба ценити људе и њихова дера. Нико није познавао боље и дубље човека него онај који Је знао за сваку нашу мисао од колевке па до гроба. Он нас је учио да су љубав и осеђаји према ближњем Једино мерило људске вредности. Мржња изазива мржњу; на презирање се одговара презирањем. Само љубав напослетку све побеђује. — Разес је имао све велике особине, осим Једне. Он није био хриш&анин. Он није веровао у свемоћ љубави. Зато је и при крају свога разочараног живота мислио да је боље умрети у слепилу. Али, ти, Мавриције, ти не можеш тако мислити. Ти си ве^ прогледао— После тих речи, Трота се опростила са својим скоро потпуно опорављеним болесником и вратила у Салерно. • Трота из Салерна, Магистер у медицинској науци, мспунила је до краја своју земаљску мисију. Њени су главни учитељи били Хипократ, Галије« и Разес, — сииови човечији. Али најглавнији био је вечни лекар човечанства — син Божји. Од Христа је Трота научила сву тајну да исцељује људе. Од тога времена прошло је хиљаду година... Рат бесни у јужној Италији. Брда лешева британско-америчких војника леже код Салерна. Американци наступају, провлачећи се кроз гајеве маслина, кестења, храстова, преко мочварних и пољских јаруга. Из ваздуха и са мора, савезници немилосрдно бомбардују Напуљ, уништавајући све зграде у њему. Непотребно варварство! Немци нису ни имали намере да се заДр >1<авају код тог града... После огорчене битке код Салерна, отпочиње повлачење немачких војника у најбољем реду... Звезде се гасе, коњи снажно хржу, магарци тужно њачу, са

џх

Ж. НАСТАСИЈЕВИЋ:

НАПУЉ

друма чује се бука мотора. Војници склапају шаторе, доводе своје ствари у ред, истресају ћебад, добијају јутарњи оброк, и седају у кола. Чета која се четири дана и четири но!пИ борила, стално изложена артиљеријској ватри искрцаних непријатељских трупа, повлачи се у позадину. На стрмим окукама пролазе пажљиво, у уређеној колони, поједине јединице, оклопна кола и моторна возила. Ако неко застане због препреке, други му прилазе у помоћ... На противничким војиштима, код Совјета на источном фронту и Енглеза у северној Африци, могли су се видети сасвим обратни призори. На тамошњим друмовима владали су страх и бекство. Читаве колоне испретураних камиона и возила лежале су изгореле и разорене. Путке, шлемови, посуђе, чутурице, официрске торбе, сандуци еа муницијом. бензинска бурад и коњски лешеви нагомилани у јарцима и по пољанама, — свуда на тим друмовима и у наоколо аиделе су се гомиле рушевина и разбацаног плена... Поподневно сунце у Италији пржи јаче него у подне. Један стари француски лекар из Канаде и три америчка официра шетали су се дуж обале, оним истим путем којим је некад Трота пролазила. Зауставили су се на ивици морског залива и посматрали су пенушаве валове који у вечно понављаном ритму ударају о обалу. Усијана кугла сунчева већ се својим последњим зракама клони Западу и обасјава витке чемпресе око Салернског гробља. Из далека одјекује

снажни и метални мушки глас кроз шумарак багренова. * — Напуљ је сав у рушевинама. Стара италијанскв пословица — »види Напуљ, па умри« — оста&е као утиснут жиг срама на челу сваког Американца. У Помпеји су уништене најлепше историске ископине као и чувени музеј... Стари француски лекар ређао је све американскв злочине извршене тих дана према европској култури. Нарочито му је било жао чувене виле доктора Мунте »Сан Микеле« на Каприу. Њу и све скупоцене збирке у њој, амерички војници су дивљачки разорили. Стари Канађанин познавао је и лично доктора Мунте. Некад су заједно у Паризу били ученици чувеног психијатра Шаркоа. Швеђанин пореклом, доктор Мунте је написао једну из»анредну књигу, до сад преведену на двадесет пет страних језика 1 ). — »Ми се можемо научити знању и од других, али мудрост треба да тражимо у нама самим« — наставља стари француски лекар, наводећи поједине мисли сво> га копојног пријатеља... Оно што је културна Европа вековима стварала, Америка сад безобзирно руши. Тако »цивилизовани« Американци вракају свој дуг захвалности... — Ви нам пробисте главу са том вашом Европом и њеном културом! рече срдито један од амерички* официра. Шта је све то у поређењу са нашом америчком цивилизацијом? Ништа или скоро ништа. Стари француски лекар само слеже раменима и одговори: — »Америчка цивилизација, то је дивљаштво освет. љено електриком,« — мислим да је Флобер то рекао—

1Г—Ш

ШШШШШттШ и шшШШ

Ј ) Ахе! МипЈће, »Иуге с!е 5ап М!сће1е.

НИКОЛА АЛЕКСИЋ: МАТИ БОЖЈА

Златан, као и она златна жита кроз коЈа Је ишао, и добар, и безазлен као јање, вечерас нам је опет, ко зна већ којег пута пришао, широк и истинит као свитање. Непраћен ничим до само нашим ишчекивањима, навратио се код свих људи, у сваку кућу. Небо је, за њим, посипало земљу својим белим збивањима, а он наш столњак својом косом, коју сваке године видимо све жуКу. И седели смо тако уз кад тамњана, у топлој соби као да смо у лету, за столом, нас неколицина. Он је с рукама, најлепшим на свету, благосиљао свечаност хлеба и вина. И какве руке, и какво дело! И које доброте у овог вечерњег госта! Сав град могао би се згрејати од његове топлоте, и откравити река што тече, залеђена, испод моста. Тако је блажено седети са њим усред ове тишине, у којој се једино пећ јавља својим дубоким и топлим шумом. Између неба и земље нестају све бране,. све висине, и све &е се вечерас сазнати срцем, срцем а не умом. Као она широка белина коју ова ноћ на земљу слаже, он је, нетакнут, пао вечерас на нас опсежношћу летњег сјања. Ветрови, у плачу, као и људи, коначност своју траже, и, као човечја, широка су и њихова умирања. И све постаје блиско по овом светом дошљаку, који је свој благи вид упутио беднима и најмањима, деци, да од свег земаљског не понесе ни колико би се понело у напршњаку, или колико се златног праха, наносима, сабере у реци. Прође, неколико пута, и тихо, као да је у свом храму, и с толико нежности да му хаљина остане у првобитним наборима. На рукама му око наслути предхиљадугодишњу драму, када је, дозивао Бога и Човека на Маслињаку, у Јерусалиму, на Саборима. А плава коса, сјајнија него Береничина, кад се покрене, испуни нас и собу мирисима давних уља. И све нас увери да ово није машта, празна причина, него да се то истински Бог у нашем срцу љуља. И тако проседи с нама до неког сата, пун, кроз то цело вече, срца, љубави и највиших савета. Када се остранио, очи нам беху засењене, као да смо били у рудницима злата, и дуго су још у нашој души певале странице Новог Завета. БРАНКО ЂУКИЋ