Српски народ

ч

УНУТРАШЊЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ

н

Е заборави да је у свима људским акцијама етичке, хумане и социјалне природе, потребно у ствари много мање знања а више добре воље, индивидуалне или колективне, па да резултати буду могућнији, ефикаснији, благотворнији, ■"-Т : - ■ ■ " ј Када се ствари и односи доведу до апсурда, онда је спака страхота логична и природна последица коју свак прима и признаје, ма колико јој, иначе, био противан и неподобан. г | Друштвена трулеж се никада не шири толико одоздо к лико одозго; јер су услови за ширење зла бољи »горе« негО »доле«, и јер су сва здрављења ипак полазила од корена, а не од нагрижених »цветова« једног друштва. е Све мање стида, а све више смеха — то је ипак тужио; јер је то стварна декаденција једне средине, друштва и његових^ »нарави«. I ' >■» Народи се или боре за своју егзистенцију против свију опасности, или капитулирају пред ма којом на рачун своје егзистенције. Нзегово Величанство Живот ми не морамо волети, али му се морамо покоравати. I Ради личне оријентације у друштву и животу од највећег значаја је правити разлику између људи код којих су паре скупе а комплименти јевтини, и оних код којих су комплименти скупи а паре јевтине. Штетно је изостајати иза свог времена, а трагично ићи испред њега. Прво је чест случај стараца; друго, можда чешће, случај омладине. ■Ак+ивни политичари Се покаткад бава и твквим плановима који су практично исто толико изводљиви колико и квадратура круга, трисекција угла или . дупликација коцке за математичаре. Ако ове друге, због таквих подухвата можемо сажаљевати, неопходно је да се први најстрожије кажњавају. I ' * Духовита реч, наравно, није истина; она је само врста индискретне, оштре светлости која нам омогућава да приметимо какву истину. ) Ако на пријатељу с којим се дружите приметите нешто ружно, реците њему; ако видите нешто лепо, реците другима. Више но нас саме наша тајна распиње оног коме је поверимо.

Доказивање Бога потекло је из сумњања у његову егзистенцију. Зашто, иначе, не доказујете живот? Јер у њега не сумњате. Питгње је, даклв, да ли је егзистенција атрибут Еожанства, или божанство атрибут Егзистенције. У људском друштву све је тако условно, релативно, да свака крајност може добити сво;е апсолутно оправдање. Ие би било рђаво да лекари свој научни интерес прошире и на политички живот, ради испитивања да ли, можда, и народи, као појединци, не подлежу опасностима од прогресивне парализе и других неизлечивих болести. Наклоност ка релативистичком схватању свију одиоса и ствари може бити оправдана с озбиром на живот и искуство. Она Је међутим и сувише проблематична ако од живота треба очекивати какву радост, задовољство, смисао. То је парадокс који говори у прилог једног вишег става: да је смисао за гас важнији не само од сваке у заблуде но и од саме истине. Зато истина не мора имати смисла нити смисао мора бити истина. Отуда нас логика тако често издаје у животу, и отуда нам живот каткада, и оправдано, изгледа бесмислен и неразумљив. Љубомора је осећање недостојно културног човека. Поштење човека и жене морате ценити истим мерилом, ако желите да останете праведни. Посвета је саставни део дела и не сме се ни у ком случају брисати, изостављати, од аутора или издавача. У противноМ, то показује одвећ мало отмености, да не кажемо и сувише провидну калкулацију. Савети, као свака роба, имају већу цену кад се траже но онда кад се нуде. Ако вам неко приступа као »Југословен«, можда је то и какав фантаст. Будите, у сваком случају, обазриви. Јер је много вероватније да је то или глупак или варалица. С Пандуровић

Чзожић

Божић ]е чаробна оаза У језивој пустињи зиме, Баш усред пустиње, Баш тачно на пола пута Којим се мора проћи. Али оаза се привиђа Већ из далека, далека И блешти, светлуца чило Кроз муклу маглу и ноћ Својим звездама и шареним Као цвеће светиљкама, И бодри нас и соколи На туробном шествовању. И једне тихе вечери, Ето нас одједном ту, У балзамичном лугу Зелених јела и борова, Пред гиздавим малим вертепом Где анћели с харфама И пастири с јагањиима Славе најљупкију Мајку И њено сјајно небеско дете.

И они нас примају усрдно У свој светли радосни круг На свечано ноћно бдење Са побожним старим песмама, Са топлим, ганутим сећањем И слатким починком на слами — О, снови о срећи и спасу! И сутрадан онда кад небо Сањалачки зарумени Над снежним пољима, Ми крећемо поново орни И разгаљена срца На далеки зимски пут Који нас сада већ нпак , (О, дани расту, расту) Води у сусрет Пролећу: Анћелу с лептирским крилима И власима од љубичица И са сунчаним скиптром у руци. ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ I

МИОДРАГ ПЕТРОБИЋ: НЕБОЈША КУЛА

ЈОВАН ПРОТИЋ

Б О Ж И Ћ

Одломак

...Може се рећи, све је већ у реду. Све, још само да засветли жижак, па да онда већ и Божић дође. На пољу се све већма смркава. Још једном се добро прочарка пећ, баба оставио већ и лулу, а нана уђе и оданув од посла:: — Готова сам, рече. Сви погледасмо, а осмејак радости прелети нам преко лица. — Е, — рећи ће баба, махнув главом на нас, — ајд, вели по сламу! И шему заигра леви брк. Нана ужегла свећу, спремила жито, па ће да нас дочекива, а ми са ванредним, необичним осећајима полетесмо у вајат. И само се чује, како слама шушти, како срце бије, како малише стењу од муке, што би сваки, што више да понесе. Прво ће деда, па онда баба. па за н>им Љубиша, па ја, па Зорица, па најпосле Марко. Сви се поређасмо, сви гологлави и развучених усана, а деда осврнув се, је ли све у свом божићњем реду, отвори врата ,а светлост свеће и мирис тамјана читаво нас задоји сво|ом светлошћу. — Христос се роди! кликну деда, а око му засја сузом радости. — Ваистину роди! одговара нана н посу га житои,

— Христос се роди! вели и баба, па и њему задрхта доња усна. — Ваистину погоди! одговара нана, па опет занесе шаком нуном жита. Ми се осменусмо. — Христос се роди! Зацвркутасмо и ми, онако као ластићи и преко ,реда, а нани се блиста лиц^ од радости, па нас посипа пшеницом и материнском милошћу: — Ваистину роди, голубовк моји! •—ч Ваистину, снаго моја! Па се саже и поче нас љубити и грлити. А ми весели посипамо сламу и појимо „Рождество". И ми и деда и баба и сви, сви појимо, и сваки час у вајат. Нека што више сламе буде. Нека је прави божић. Деда дрхћућом руком да посипа по столу, и дрхћућим гласом поји, поји неке песме, што ни вертепаши не знају, — а :едва се чује од гласног Марка Баби се смешка усна и пушта нас на вољу Све нам је слободно. Од једанпут оживе кућа, и претво* ри се у неко рајско миље.