Српски народ

ј№>штармна пгшт.ека у готому

РПСКИ

НЕДЕЉНИ ЛИСТ

Бр. 4

Београд, 22 Јамуарл 1944

ПРИМЕРАК

ДИНАРА

ЈГ.

Год. ПГ

ОД „ОБЗОРА" ДО БРОЗА

Под васловом „Послератне при лике у Хрватској и однос сељачке странке према грађанству" по.јавио се августа 1940 у загребачкод „Новој Европи" један врло карактеристичан и врло значајан чланак. То је био последњи, управо посмртни чланак Др Миливоја Дежмана. дугогодишњег уредника загребачког „Обзора". „Нова Европа" нарочито је истакла постанак и значај овога чланка. Уредник га је попратио посебним приказом под насловом „Последњи Обзораш", посвећеним чланку и његовом писцу, поводом Дежманове смрти 24 јуна 1940. Износећи историдат Дежмановог чланка коди обухвата нешто преко десетак страница, уредник „Нове Европе" каже у своме напису да де пок. Дежман дуже време радио на овоме чланку, да га ,је непрестано дотеривао и прерађивао. „Радило се, вели, о предмету који му се чинио нарочито важан. те му де било стало да га што боље и на миру обради." И осећадући да му се ближи задњи час. Дежман |е успео да члдак заврши ноћу јуна 8. у последњим сатима док де за рад још био способан: 9 дуна већ иу је сасвим позлило те је пренет у Загреб. где је после 15 дава умро. ЈГоспођи Дежман, вели уредник „Нове Европе". био де тад чланак пречи и важниди од свих Н .езиних брига након смрти драгог јод самртника. важниди како сама каже — „од циделе Европе к свидета" и о?!а га де одмах препнсала и послала за „Нову Европу" кодод де био камењен." Чланак де у ствари политички тестаменат „Последњег Обзорагоа", како уредник „Нове Европе" назива др Дежмана. У последњим тренутцима свога дугогн плодног политичког и публииистичког живота, Миливод Деж ман. тај снажни дух. дедан ол надутицајнијих у хрватском јавном животу првих деценија XX века, осећао је потребу да каже своду последњу реч, кода ће остати као аманет и путоказ и даиашњим и будућим хрватским нараштадима иза њега. Али ту кроз њега не говори само некадашња Независна народна странка. не говоре само „Обзораши" Као и увек. и та странка и „06зораши" и Дежман само су израасад и претеча хрватског граћанства. носилац и тумач хрватских традициЈа из прошлости и стремљења у будућности. Др Дежман трасира дакле основне линиге хрватске унутрашк>е политике у оквиру Федеративне Југославије: слога Хрвата измећу себе и бооба за стварање што веће и што. самосталниде Хрватске. а V исто време разбијање српског иарода на што већи бро! и што самосталнидих феггеративних држава. Он проповеда политику и страначку организациду хрватског граћанства и његово повезивање са сељаштвом и радништвом. Тражи да свемоћна хрватска сељачка странка буде према хрватском граћанству толерантна и да га прими .за свога сарадника уместо што се против њега бори. Дежман истиче да је „споразум унутар самих хрватских

Нашмљ: МИЛУТНН Ђ. НЕДИЋ, џ штиуљ

редова данас више него икад по требан. дер де јасно да хрватско питање ниде решено. али де оно постигнутим споразумом (Мачек—Цветковић, 26-УШ-1939) на путу решења, и то на исправном путу. будући да је прва етапа уствари постигнута и успеси су реални." Излажући рад у томе правцу др. Дежман сматра мећутим да су ти успеси могли бити још знатно већи. Он нзлази да де ситуацида у августу 1939 — благодарећи опасности од рата кода се у то време све непосредниде надносила над Европу — била тако повољна, да се могло (активном политиком од стране Хрвата) остварити оно федеративно урећење Југославиде, какво де било пројектовано нацртом устава из марта 1937, нарочито ако би био прихваћен продект хрватске групе интелектуалаца, да осим Словеније. Хрватске и Србиде постоде дош две фед^ративне државе: Босна _са Херцеговином и Војводином. дер На ову последњу сопски интелектуалци у своје време нису били пристали. . Дежман наравно има при том у виду граеице Бановине Хрватске од августа 1939. али он сматра да де требало боље искористити тадашњу повољну ситуациду па тражити компенззцше због „пограничних коректура", као што су „уступање Боке и Источног Сријема" —наравно уступање коде он сматра да су Хрвати учинили не Србиди већ другим федеративним државама Југославше. На име тих компензацида Дежман налази да де Хрватскод бановини требало придатн Ба-рању итд. „Турску Хрватску (т.д. Врбаску бановину). Осим тога, да је Босни требало „придодати бивши Санцак. коди де и онако био политички саставни део Босне, а нипошто Црне Горе". То (е дакле Дежманова критика Мачекове споразумашке политике и оезултата коде де он постигао августа 1939. „Тај психолошки моменат препуштен је, но мислимо да се враћа" вели Дежма«. Пропуштено је да^ле да се изврши притисак на Србе с обзиром на опасност престодећег светског рата августа 1939. али се по|'ављуде нова повољна поилика за много јачи притисак. То ]е ситуат !И1 'а која ср стварала поразом Франиуске. Енглеске. Белги1е и Холанлије мада и туна 1940 године када те члзнак писан и прераћиван. и опасношћу ппиближат)зња рата Југоистоку Европе и Балкана. што де доиста и наступило изби^ањем итзлшанско-гочког рата октобра 1940 године. Ту нову ситуаниду требало де дакле надпотпунше искористити. И тада не само изборити све што каже Дежман да је пропуттено августз 1939 већ нзметнути Србима као посебне федеративне држзве дош и Црну гору и Македони!у! Цело Дежманово излагање прожето је при том тоном нс-

крене оданостн југословенској задедници, придатељским осећадима за српски народ и бригом за његову будућност! Уопште, у чланку се доиста огледа сјадан политички новинарски таленат и израђеност др Миливода Дежмана. Ретко да су када тако мадсторски проповедане непридатељскиде замисли противу српскога народа као ових десетак страница. Ту Југославију какву је проповедао др Дежман чинило би седам федеративиих држава: Србида, Хрватска. Словенида, Босна и Херцеговина. Водводина, Црна Гора и Македонида. Њихове компетенциде имале би бити истоветне као и бановине хрватске. дакле нека врста државе у држави. Федеративну државу Хрватску сачињавале би дакле следеће области: бановина Хрватска с границамз од августа 1939. тј. Хрватска сз Славонидом и западном половшдом Срсма ззкључко са срезовима Илок и Шид; затим Мећумурде и цела Далмацида са острвима, без среза Котор; а надзад знатан део Босне и Хер-

цеговине — трннаест срезова са око 700.000 становника.*) Та бановиаа хрватска била би још повећана Барањом н целом Врбаском бановнном, тј. са још 1,132.046 становника, од којих Хрвата 130.831, Срба 671.038, муслимана 267.328 и осталих 62.849. Таква Хрватска, као федеративна државз Југославиде. по замисли др. Дежмана и оних у чиде де име говорио. имала би укупно 5,478.559 становника, од кодих: Хрвата 3,170.131. Србз 1,561.893, Словенаца 35.390. муслимана 437.345 и осталих словенских и несловенских народности 266.800.

*) Сви бројни подапи о становништву узети су поглавито из одличне геополитичке и етпографске студиде о Југославиди од Др. Мих. С. Радовановића, отштампане једним делом у Српском књижевном гласнику од 1940 године. V свескзма од дануара до ма,:а. Ти се подаци заснивају на званичном попису од 1931 године. са прорачунатим прираштадем до новембра 1939 године.

СВЕТОСАВСКИ НДЦИОНШЗАМ

Православље само собом значи подвижништво; а подвиг, као такав, састоји се у томе да човек живи и дела по истинама у које верује. Зато је православна црква давала пре свеце и мученике, неголи догматичаре и проповеднике. Живо, делотворно Хришћзнство је његов циљ, лишено фарисејског лицемерја. Отуда ее снага православља одувеж састојала више у духу неголи у организацији. Богоугодан живот постаје сврха, јер се само тиме може заслужити да се милост Светога Духа — који по православљу извире само из Оца — излије иа човека, који је синоним грешника. Без те милости, човек Је осућен на лутање, страдање н патњу. Само смиреннм ставом пред Опем и покорношћу Његовим законима може човек да се спасе своје грешности, док свака надменост н човечанско самопоуздање воде право у обест и грех. Насупрот прометејској побунн против богова православље учн смерности и смиреностн. Отуда Св. Сава, осећаЈући све опасности коЈе прете срп ском народу од другоЈачиЈег

животног става, оснива, уз тешке борбе и напоре, независну српску православну цркву, обезбеђујући иа тај начин своме народу духовну самосталност, коЈа је одувек била и остала предуслов политичке независности. Овим делом Св. Саве су се код Срба вера и народност потпуно поклопиле, и, што Је Још важније. тиме је српски национализам добио непролазну, духовну основу. Благодарећи тоЈ и таквоЈ основи српски народ се, упркос спољних удараца и упркос властитих погрешака, ипак одржао. Његова вера давала му Је снагу да у данима несреће не криви другога, већ да у првом реду испитује властиту кривицу. Зато Је српски народ из сваке несреће излазио подмлађен и препорођен. Духовни лик Св. Саве са његовим подвижништвом лебдео Је увек српском нзроду пред очима у тренуцима искушења. Он је бодрио и учио српскога човека да Је нациЈа важнија од појединаца, и да по'единап треба да живи и мре за иародну целину. Отуда се н борба српског народа одувек водила у знаку: За крст часни н слободу златну. ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

Од укупног брода од 3,493.000 Хрвата у Југославији. ако се ослонимо на хрватски извор (по др. Звонимиру Дугачком „Хрват ревида" за октобар 1939), у бановини Хрватско.ј било би нх сасређено 3,170.131 а у целод остадај Југославиди остало би их свега 305.869. На супрот томе, од преко 7 и по милиона**) Срба, колико их де било новембра 1939 у Јутивнод држави Југославиде (прет кумановска Срби.ја повећана срезовима Цариброд и Босиљград) било би Срба само 3,738.000 дакле ни половина! Осталих 3,762.000 Срба, по плану др. Дежмана, било би распарчано на даљих пет федеративних држава Југославиде (изузета Словенида) од чега само у Бановини хрватској 1,562.000!

Данас. по упутствима црвенога диктатора из Москве, рад и борбу за бољшевизирање земаља бивше Југославиде воде два Хрвата, Јосип Броз нз Клањца, звани „Тито". Иван Рибар, кога де некада Светозар Прибићевић протурио као своду краатуру за претседника дугословенске народне скупштине. Уз њих су. као главне водеће личности, опет истакнути Хрвати: Антун Августинчић, Јосип Смодлака и Божидар Маговец; Словенац Јосип Раух, муслиманин Сулејман Филиповић, бивши усташки пуковник и познати српски крволок, и девредин Моша Пидаде. Србе претставља међу њима некаква пидандура распоп Зечевић. дегенерик Рада Прибићевић и комсалонско недоношче Владислав Рибникар. Из ове шарене гомиле, коду по броду, значаду и утицаду чине у ствари Хрвати, образована је на хрватскод териториди ..дугословенска" комунистичка влада. Ше фови „великих западних" демократија" иа конференциди у Техерану приклонили су се пред вољом црвеног диктатора. А службене установе Велике Британиде, по злу позиати „Радио Лондон" и агенција „Радтер" постали су чак нека врста гласила те комунистичке владе. Какав је став српске владе Народног спаса према овоме предузећу Броз—Рибар довољно је познато да би га требало овде понављати. Међутим и југословенска влада у Каиру дигла је одмах енергично и огорчено свој глас против ове инфамиде. Она де акциду Броз—Рибар прогласила „покретом терористичког нзсиља" а чланове њихове влзде назвала је „белосветским хохштаплерима". Она је нагласила да је овад покрет у Југославиди „дело иностране (совдетске) пропзгзнде". А своје англосаксонске савезнике каирска влада оптужуде да су добрим делом допринели да та пропагзнда успе, 1'ер су краљевску владу лишили сваке могућности да са народом ступи у додир.

**) Почетхом новембра 1939 године V Југославиди де било 8.013.680 становника православне вере, (Нжтжаж *а 2-гоЈ строшк)