Српски народ

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

Енглези и српски народ

Од доласка бољшевика на власт па све до немачко-совјетског рата, није било у Европи политичара и државника који је оштрије и безобзирније нападао бољшевизам и његове претставнике и носиоце од Винстона Черчила. Лењина је назвао „најкрво*>кеднијом звери у људском облику", горим од Џингискана и Тамерлана, а Стаљина је неколико пута почаствовао епитетима „најподмуклијег и најопасни јег рушитеља европске цивилизације". „Бољ шевизам је куга, отров, то је смрт беле европске расе, то је пропаст не само хришћанске него и опште људске цивилизаци.је и нема свету спаса и мира док се не сатре у корену та опака ажда.ја." Гако .је говорио мистер Черчил више од двадесет година. Кад ,/е Стаљин ударио на малу Финску пре овог великога рата, нико тако снажно није протествовао опет као Винстон Черчил. Данас, данас нам се Черчил приказује у сасвим другом светлу. Није му било довољно да путем лондонског ради.ја месецима најиздашни је помаже једног зликовца Јосипа Броза и његове крвожедне банде; није му било довољно ни то да пусти оног одвратног отпадника и издајника Симовића да преко истог радија позива српски народ да се опредељује за Тита; мало му је било чак и то да и лично постане највећи и најсентименталнији ■ адвокат и протектор овог разбојника па је, најзад, и свог сина, капетана Черчила, извесно неког пустолова и дегенерика, путем падобрана спустио у „штаб" Тита и Моше Пијаде. Кад су гурнули, преко својих плаћеника у Београду, Југославију у безнадежан рат, ни Черчил ни његови савезници нису се сетили да ма кога пошаљу ни за утеху а камо ли у помоћ обезглављеном и унесрећеном српском народу. И енглеске и америчке „гарантије" показале су се убрзо као најодвратнија лаж, исто како се то десило и са другим њиховим гарантијама другим унесрећеним народима и земљама. Данас се мистер Черчил јавно хвали преко свог радија како већ поодавно не само морално него и материјално помаже Тита и његове банде и свечано обећава да ће та помоћ бити не само настављена већ и појачана. Да је тачно то што каже и да ће бити тачно оно што сад обећава, Черчил је. хтео да дадне највиднији доказ на та ј начин што је свом пријатељу и љубимцу Титу послћо под окриље и свог рођенога сина. Што овако Черчил ради то нас ни најмање не чуди.

Ми никада ни за тренутак нисмо ималИ никаквих илузија ни о Енглеској па ни о њеним државницима. Албион никада ни.је водио интереса о интересима других народа, били опи мали били велики, само ако се његови интереси нису с интересима тих народа поклапали. Српски народ нарочито никад није могао да има правог и искреног при.јатеља у Енглеско ј. У овом делу Европе од свих малих народа српски је народ био скоро увек онај за који је Лондон стално показивао став некад арогантног некад подмуклог непријатеља, а само покаткад лажног пријатеља. Истори.ја о том говори. Узмите је и листа.јте. И у деветнаестом и у двадесетом веку. Кад је 1918 настала Југославија, одмах су Срби у њој постали она.ј фактор

била нимало мрска корупција и афераштво ни несрп• ским министрима и политичарима који су се само могли корупције и афера дочепати; Срби су приказивани као „некултурни.ји", „неспособнији" део у држави, Срби су били претстављани као „балкански варвари" и као елеменат који неда да се среде нрилике у држави... И само, кад је требало нахушкати Србе, кад их је ваљало увалити у рат само тада се почело ласкати Србима и ударати по њиховим танким и сентименталним жицама. А чим се и то свршило; кратко време после н&шег слома, Лондон је одмах отпочео сво.ју стару игру протежирања других мимо и изнад Срба што се осетило и у југословенској емиграци ји и у лондонској пропаганди и у цело ј поли-

У служби српском народу Идвја служења народу до смрти је оно најглавније у осећању и свести ддбровољаца. Када су, половином септембра 1941 годкне, пошли у борбу против комунизма, хаоса и самоубиствена психозе, која је била унета у народ, добровољци су пред собом имали визију Србије и јасно сазнање, да кроз њих говори дух српске земље и њена неугасива стихиска воља за животомг Тој вољи добровољци су се ставили -у службу. Не једној од постојећих или будуЦих политичких партија, ничијој личној вољи или амбицији, ме служе српски добровољци: у свим приликама и под свим околностима они служе само и једино српском народу. То ја основно верују српских добровољаца. Њега ништа, никаква промена спољних или унумрњих припикд, и нико и кикада не може изменити. Српска земља и будућност српског народа, брига о свакој српској глави и топла жеља да се што пре све раскомаданв српске земље сједине у једну нераскидљиву заједницу, — то свв дајв несаломљиву снагу српском добровољцу, да се уздигне изнад свага ситног и убогог, да све преодоли, све савлада и увек остане нвпоколе.бив на сеоме путу спасења српског нврода. Добровољци одушевљено умиру за истину и правду и борт св да би из живота српске зајоднице звувек било отстрањено сев оно из чега су произишли узроци наше прогЈасти. Све оно мрачно, подмукло и подло, оно нељудско и несрпско. Долази иово, вапмко и светло; за нас је у томе новом оживотворено и све оно на чему је изграђиван наш народни живот и став кроз векове, — свв док се дух грубог материјализма и безбожја није уселио у срца душе одрођаних »модерниста«. Својим постојањем и својим радом добровољци су плзмено изобличење немирних савести свесних преступника, који су испијајуКи животне сокове наррда припремали страшну издају, на само државну, него и највише народне светиње. Добровољци су добрм дух свога народа. Њихов животни циљ је сакупљање и повезивање свих позитивних снага, Они носе добру вољу према свмма. Зле воље немају ни према коме, И у заблуделим деле грех од грешника, заблуду од заблуделих: према греху и заблуди немају милости, према грешницима и заблуделим показују братско снисхођење и пожртвовану готовост служења. Не жале труда да им отвОре духоани вид и срце, да васкрсну у њима изгубљенога човека. Добровољци су духовни вид српске земљв. Они су неодмењива мртва стража народног опстанка. Заборављајући на себе и на свој лични живот добровољци чине све, да народ сачувају од странпутица. Они се супротстављају свему што народ збуњујв и саблажњава. Као војници истине они се не могу мирити са било каквим облицима лажи, јер знају да лаж ослепљује духовни вид, а истина доноси слободу. г Добровољци су подвижници идеје народног спасења, препорода и уздигнућа. Ништа лично и саможиво не налази места у њиховим срцима. Они сагоревају у љубави према народу и у подвигу служења његовим највишим интересима. Они себе узиђују у темеље Отаџбине која се изграђује. Они живе и умиру за култ и образ Отаџбине. Добровољци су војска смене, која неотклоњиво долази носеки у себи све завете предака и сав стихиски замах нашв расе« ко;а има снаге и воље, да све преодоли и све савлада. Она данас гОвори кроз добровољце као кроз свој најпунији и највернији израз. Д "Р

»Зидне новине« имају важну упо,-у у свим добровољачким јединицама. Слика приказује први броЈ »Зидних новинап у новоотвореној добровољачкој читаоници у Петровграду ' (Фото: Арх. В. от. С.Д.К.)

који су нападани и противу ко.јих је без пресТанка интригирано од стране Лондона и њених мањих и већих агената. Шта све ни је, рецимо, радио један Ситон Ватсон да ослаби и унутрашњо и спољно политички положа.ј и став Срба у југословенској заједници! Исто је чинио и Викем Стид, исто су чиниле десетине познатих енглеских журналиста, јав■ них радника, дипломата и политичара. Срби су редовно нападани као корупцио■ наши и афераши мада није'

тици Енглеске према простору у коме српски народ живи. Данас су, после најновијег иступа Черчиловог, до краја отворене карте Велике Британије према српском народу. И \ко ји Србин после свега тога може да има макаквих нада и илузи ја у Енглеску, та.ј је или неизлечив безумник или је ординаран плаћеник и издајник и као према таквом мора се опредељивати. М. П.

Дух понос« и херојства, ЦЈто Ловћена круну красе, Дух истине и дух чојства, Све одлике српске расе; У окриљу свом си сплела Вило белаЈ Мучеиичке славе зрака: Што нам бурну прошлост грије, Не прича ли да је свака Страна наше историје Осмех или суза твоја Вило моја! На косовском славном гробу Ти си жижак старих жеља, Кад безнадном српском робу Јаворове гусле здеља, Да са песмом српска правд Васкрсава! Песма крвљу орошвна: Мач освете скова, С њим кроз горе твог Ловћена Живело је од Косова Српско јато соколова За КосовоЈ Србинову пушку бојну Пунила си у страхоти, Сапутница била војну У триумфу и Голготи, Увек била зрак спокоја Вило моја!

Ти си искра оног жара Што тополског згрија џина, Ти си она мајка стара Што с' одрече мртвог сина За спас својих унучади, Српства ради! Када пак'о по Србији РушИлачким бесом плану, У вихору и стихији, У најцрњем српском дану Српству стиже помо+> твоја Вило моја! Ништа друго за слободу Да недаде вило бела, Доста само српСком роду Што си »Горски венац« сплела, Из њег вечне тежње зборв Црне горе! Ти од бола сузе рониш: Над српством се буре тмине^ Ал' ја видим где разгониш Буру изнад домовина И соколиш нове птића ОбилиКе! Осветника нове борцв, Децу свету српске фудв, Те херојске добровољце Што у борбу против Јудв На српском те путу следв До победе! Филип I, Вукеноаић