Српски народ

ММГПрина лла^ена у готову

РПСКИ

. • ' К

<7Г-

НЕЛЕЉНИ ЛИСТ

Бр. 21

ГОД. М

Београд, 13 маја 1944

ПРИМЕРАК

ДИНАРА

„ИНВАЗИЈА" И „ДРУГИ ФРОНТ"

Треба прећи од речи на дела, од обећања на остварења, од блефа на стварност. То је нужда данашњице, која загорчава дане и ноКи Черчила, који је у Техерану обећао Стаљину »инвазију« и »други фронт«. Узалуд Черчил шаље на ноге у Москву Идна, да умнлостиви немилосрдног црвеног диктатора, који упорно захтева да и Британо-американци даду свој данак у крви у овој гигантској борби за Европу. Изгледа да мисија г. Идна у Москви да се одложи »инвазија« није успела и да ј е Стаљин неумољив и непопустљив у погледу примљених обавеза. Према томе Черчилу и Рузвелту не остаје ништа друго него да загризу и да тешка срца предузму инвазију, у чиЈи успех и сами не верују, јер тражи много крви, много жртава, које Британо-американци нису вољни да дају, а још мање мноЈвбројни народи свију боја и вера, које они треба да пошаљу на кланицу за спас и величину Британске империје. Има и пуно других разлога, због којих Черчил мора дати знак за инвазију. Британо-американци постали су жртве своје сопствене пропаганде, која ве^ толико времена најављује »инвазију« и »други фронт«. Ствар су довели дотле, очекујуки да Ке у очекивању инвазије европски народи ди^и се на устанак и сами свршити посао, да би свако одлагање извршења дате речи и датих обе^ања изазвало велико разочарење код англофила у Европи. Иначе војнички престиж Британовмериканаца на ниском је степену у вези са пужевским напредо- ] вањем у Италији, које ће у историји ратова остати забележено под сре^но нађеним називом »не тунирање«, као што је остао назив »кунктаторство« за познати начин вођења ратова, где се стал но одлаже одлука. Бежање од одлуке, од примање борбе са одбраном Европе, на челу са оружаном силом немачког Рајха, пољуљало би дефинитивно сваки углед Енглеске и Черчила, који је подигао толику прашину са инвазијом. Овај побеснели старац налази се у тешком и незгодном процепу. Његов положај најбоље |е обележио један амерички новинар, који је написао: Ако инвазија успе, Немачка неће бити још побеђеиа; ако, међутим, не успе, рат је за савезника изгубљен. Међутим, Јасно је свакоме с друге стране, да свако одустајање од »инвази|е« значило би политички пораз »савезника« у Европи и свету. Кад св мало дубље и пажљиви-

је анализују чињенице, без страсти и предубеђења, мора се доћи до тог закључка, који на први поглед изгледа нетачан. Британоамериканци приморани су да покушају »инвазију« из много разлога, а међутим резултати у сваком случају неђе бити повољни по њих, а свако одлагање би значило пропаст њиховог утицаја у

Европи. Они би у будуке морали да дигну руке од европских народа и да сами својим жртвама и својим напорима »ослобађају« Европу, ако их не прође жеља и оставе европске народе да сами уреде своје односе и бране се од црвене »инвазије«, која је много опаснија и за Европу и за Британо-американце.

О овоме треба сваки Србин добро да размисли и да похуша да сагледа суштину ствари, одбацујући за тренутак све пропагандистичке лажи и блефове. Од правилног процењивања догађаја и од опредељивања зависи будуКност и судбина сваког појединца, као и целе српске заједн |це. Ако у овим одлучујуђим моментима не умемо миспити само својом главом и руководити се само српсним интересима, онда нас може задесити најгоре. Мудрост и зрепост састоји се данас, не у неком претенциозном решавању проблема светсхе политике и у некој високој политичкој комбинаторики, него на против у што једноставнијем гпедању на стварност, која је лроста и јасна, за сваког који није затрован страном пропагандом.

Од најкобнијих последица по српски народ могли би да буду површни закључци, да покушај »инвазије« значи крај и да треба покушати устанак, кад наређује Лондон. Напротив, у том случају треба имати добре нерве и рефлексе и хладнокрвно посматрати развој догађаја, који неће ићи како замишљају Британо-американци и како покушавају да суг&рирају европским народима. Треба помишљати на то, имајући посла са бескруполозним Енглезима и великим циником Черчи-

.АМЕРИНА МИСЛИ САМО НА СЕБЕ"

Женева, маја. — „Североамериканци мисле само на себе", пи ше амерички претставник „Дејли Хералда" Артур Веб. „Они су из градили највећу масу машина и хоће и после рата да оне раде пуном паром. Стога треба.ју и очекују слободан и стопроцентни •прилаз свим светским тпжиштима. Они хоће да искључе сопстве но тржиште, јер би амерички радници. као што они кажу, били беспослени, када би се дозволио увоз кола, која су у другим земљама произведена уз ниске наднице. Послодавци и радници се V Америци стога слажу да се мора задржати систем високих царина Они са дрхтавицом мисле на године кризе и хоће да одрже садашњи животни стандард. који поносно називају „највишим на свету". док је пре рата неколико милиона Американаца живело истим стандардом као и сиромашне групе народа на Балкану. Они сасвим заборављају да 1е услед ове царине дошло до година кризе и уображавају да могу стабилизирати сво.1 садашњи просперитет у колико им успе да на светским тржиштима потуку Енглеску помоћу аиеричких бродова. лом, да ке се можда и решити на искрцавање да би изазвали нереде и да тиме уч«ме непотребним стварање »другог фронта.« Међутим, треба знати и добро утувити да немачка оружана сипа са највећим поуздањем и миром очекује тај моменат, сигурна у своју снагу да Кч савладати Британо-американце било бацајуКи их у море било — спречавају-ћи их да створе озбиљне мостобране за даље напредовање. Треба веровати генералу Ромелу, најпопуларнијем војсковођи из овог рата, који је прегледао сваку стопу европске одбране у дужини преко неколико хиљада километара и чији резултат гласи: »Ми смо спремни, нико нас не може изненадити. Али противник &е бити изненађен жестином н избором немачких разноликнх одбранбених средстава.« Све је предвиђено до ситнице и спреман је одговор за свако могу^е изненађење, а да не говоримо о духу код немачких војника, који горе од жеље да се огледају са непријатељем, да му сагледају лик и да потраже одговор за убијање њихових милих и драгих из ваздуха. Зато тражимо од српског народа да зрело и разумно размисли о свима чињеницама данашње ситуације и да. н е пренагљује у својим закључцима и у својим поступцима. Не тражимо од њега да нам верује на реч, већ да никоме не верује на реч, а нарочито британо-америчкој пропаганди, њеним лажима и њеним блефовима. Тражимо од њега да само узме у обзир чињенице и стварности, да мирно и присебно, не наседају^и фантастичним пророчанствимв, просуђуја и прати догађајв.

И понављамо му још једном да буде свестам да од његовог држања не зависи исход рата, али да зависи његова будућност и његов опстанак. Молимо га братски да не поверује онима, који хоће од њега да направе оруђе у рукама Британо-американац, који су грозним бомбардовањем Београда и других српских градова, показали колико цене српске животе и како српски народ сматрају за превасходан циљ за њихов е бомбардере. Од српског народа ради његове будућности тражимо само да

добро размисли о својим шиетитим интересима м да не прави лудости под утица|ем усијаних глава на прву вест о искрцавању Британо-американаца. Ми верујемо у мудрост и свест српског народа да неће овом приликом учинит какву кобну погрешку, јер треба да зна и то да макакав био исход искрцавања, окупатор има таку сиагу да може једним потезом да уништи оне, који било на који начин Јатакују са неприЈатељима Европо и отежавају одбрану Европе. »С-Н«

НО ЈЕ МОНТГОМЕРИ

Енглески генерал Монтгомери воли све оно. што се коси са енглеском официрском традици.јом, пише лондонски допинсик Свенска Дагбладета. Он се трпа у први ред. где би требао да буде скроман. Он је тако су.јетан, да стално за себе прави рекламу. На сво.јим „пропагадним турне јама" кроз Велику Британи.ју говори веома радо и много и не задовољава се само са војницима као слушаоцима. У аеродинамичном возу за коди је сам дао нацрт или у рол.{-ро.јсу путује он кроз британско острвско царство. тако да човек доби.ја утисак да пред собом има народног говорника на путу за изборни збор. уместо генерала. који се на лази V служби. Дописник примећу.је: његови говори су самосвесни, да не кажемо хвалисави. Цензура је више пута интервенисала. што је једном приликом довело до резултата да је један интервју. који је Монтгомери дао једном америчком журналисти, а он врло радо да.је интервдуе, британска цензура брисала до последње речи. Шведски дописник наставља; о Монтгомериу се може рећи шта се хоће. али једно је сигурно: он веома нерадо остаје у по задини и показује се колико год

може у лондонским позориштима и годи му да из своје ложе прима народне овације. Ако улази у ресторан. онда он то врши на начин. који је на.јимпресивни.ји. Он држи говор био на то позван или не, Дописник подвлачи: Ниједан амерички филмски стар, ко.ји чезне за рекламом. није тако издашан са аутограмима као генерал Монтгомери. Његова свакодневна пошта |е слична пошти једног Кларк Гебла или неког другог филмског идола, а о« лич но контролише одговоре. Укратко лечено, Монтгомери више личи на Американца него на Енглеза. Али чак и Американци су били изненаћени када је Монтгомериев бере постао „дерние кри" женске моде. каже се даље, а Монтгомери је био усхићен и његова једина забринутост се састојала у томе, да англоамеричке даме евентуално Пе би довољно дубоко азтуриле њего-в бере на потиљак. Својим оштрим наступом приликом преузимања команде над осмом енглеском армијом. завршава дописник свој извештај, стекао је Мо-нтгомери међу официрима многе непријатеље, који су бесумње против његове славо љубивости.

НЕРВОЗА СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА У ПРЕДВЕЧЕРЗЕ ИНВАЗИЗЕ

Берн, маја. — Тапгауер Цајтунг бави се у једном уводном чланку расположењем v Сједињеним Државама у предвечер.је инвазије. Лист пише дословно: у Сједињеним Државама расте нервоза због све већег приближа вања одлуке V Европи V толикој мери да је Њујорк Тајмс недавно опоменуо своје читаоце да не шпекулираду са датумом почетка инвазше. Треба се помирити с тим, да је на конференцији у Техерану измећу Стаљина. Рузвелта и Черчила утврћен тачан план заједничког наступања против непријатеља. И ако се на овај начин * неколико може смирити нестр-

пљивост америчког становништва, тако продужава лист. оно 1е ипак тешко министру спољних послова Халу као и министру рата Стимсону да стану на пут разочарењу ко.је се отворено појав љује v Сједињеним Државама због ратних догаћаја у Италиди. Министар рата Стимсон је мање нервозно него Хал признао, тако подвлачи лист, да се не може порећи чињеница да су Немци у Италиди зауставили англосаксонску акцију. Међутим, из неуспеха ће се извући потребне поуке и пре свега више не правити илузије да се противник може брзо победиш и рат брзо завршита.