Српски народ

Пештарина пла&ена у готоау 1х

РПСК

*шии. ; ЈЈА1)1> Ј^и. бр. ЈжМТ-

НЕДЕЉНИ ЛИСТ Бр. 30 ГОД. II Београд, 15 јупа 1944 ПРИМЕРАК 6.— ДИНАРА

шшншштшиш

НЕДОНОШЧЕ

После толико времена и толи ких порођајних мука угледала је најзад свет и нова »југословенска влада« у Лондону. Родило се недоношче. Ништа се друго нијв ни могло очекивати. Наш народ добро каже: »где су многе бабице, ту су деца...« Порађање је трајало скоро два месеца. Черчил и Стаљин били су главне бабице. Морало се прибећи и хирургији. Још пре појаве новорођенчета, детету се морао пупак одрезати. По налогу Тита, Шубашић је поставио Краљу Петру као први услов — да Дража Михајловић не сме ући у нову владу. У мају месецу Рајтер је тврдио, с обзиром на разноврсне личне и начелне тешко^е, да се уопште не^е образовати никаква нова влада, него ^е се »у име Крал=ево« именовати триумвират — Симовић, Шубашик, Цанкер. Сва тројица су већ били добро познати због сеојих симпатија према Титу и његовим захтевима да он буде стварни вођ југословвнске државне идеје. .Зашто јј$_ сџд Сил\овиђ г1 ислао из комбинације? Очевидно, не ради тога да се он сам не би лично компромитовао, него да се његовом личношћу сама комбинација не би компромитовала. Историја ке и ту занимљиву тачку расветлити. Али већ сад се може назрети прљава позадина те жалосне политичке комедије... Ко је пронашао Шубашића?

Черчил није познавао бившег Хрватског бана, др. Ивана Шубашића. Он је још .мање могао знати за његове нарочите способности у улози југословенског »црнца«, коју сзд одиграва у односима са својим земљаком Титом онако као за време намесништва, на трулим позоришним даскама између Загреба и Београ^а. Према томе, Черчилу иија ни ■могло пасти на ум да енглеска влада може искористити Шубашића који треба да је ослободи њених југословенских тешкоћа према Стаљину и у исто време, бацањем прашине у очи Србима, да бар формално изглади незграпне и најгрубљим стаљиновским тежњама задахнуте подвиге »маршала« Тита. Онај коме је у Лондону пала на ум комбинација са Шубашићем није обавио ни српски ни југословенски посао, па ма колико га камуфлирао санкцијом Краљевом. Српски народ није нимало изненађен том санкцијом која у његовим очима има вредност ординарног фалсификата. И у овом последњем чину југословенске трагикомедије, који се сад одиграо у Лондону, сценарио је исти као и у првом који се одиграо 1941 у Београду. Главни редитељ је увек један исти. Он је добро познавао своје глумце СимовиКа и Шубаши&а — у театралној улози »црнаца«. У оба случаја, у Лондону су са задовољством поздравили искомбиновани сценарио главног редитеља. У оба чина, радња се изводи у име Краља Петра а ради спаса владаоца и државе. Као интер-

мецо између чинова, редитељ је уметнуо Краљеву женидбу, али се вероватно и сам изненадио кад је сазнао за кумовски свадбени дар од осамнаестог маја. Како је да је, комбинација са Шубашићем није колико Титова и Стаљинова победа, колико отворена манифестација безобзирног притиска енглеске владе на Краља Петра, , Осамнаестог маја било је најстрашније бомбардовање Београда од стране Англоамериканаца. Тога дана у вече Краљ Петар је примио оставку Пурићеве владе и поверио мандат за састав нове »;угословенске владе« Шубаши1=,у који се тада налазио у америчким Сједињеним Државама где је водио пропаганду против Пурићеве владе а у корист свога зед $ ака Јосипа Броза-Тита. У то исто време пада и нарочига посета енглеског министра спољних послова, Идна, Москви. Требало је Ј/верити Стаљина да ^е се, комбинацијом Шубаши^а, енглеска вЈлада ослободити хронич-ј них криза југос:Повенске-ами«рант-1

Напнсао Др. М. СПАЛАЈНОВИЋ

ске владе а Титова акција у Хрватској и на Балкану успешније наставити.

Последња »југословенска влада« у егзилу била је влада Божидара Пури&а. Каква је да је, она је била састављена не само у име Краља Петра него и по његовој сло бодној вољи. Влада коју је сад саставио Шубашић од шест минИстара, од којих двојица претстављају Тита, у ствари је »посмртна влада« већ одавно сахрањене и иструлеле Југославије. Она је само по именима својих чланова успомена — управо, карикатура од успомене — на некадашњу српско-хрватско-словеначку државну заједницу. Сумњиво је да је она састављена у име Краља Петра, али је несумњиво Да она није постала по његовој слободној вољи. Несумњиво је да нико од српских политичара није хтео дг пристлне

на сарадњу са Титом. Очевидно је да је Шубаши-ћ саставио своју владу у споразуму са Титом а не у споразуму са Краљем Пе!тром. Та »посмртна влада« је творевина Черчила и Стаљина. Она је оруђе сковано за извођење њиховог програма. Циљеви те владе нису ни националци ни југословенски, него су искључиво бољшевички и совјетски. Шубашивева влада је на првом месту уперена против Срба и Србије. У њој Тито заповеда, а Шубашив извршује. Сва брига енглеске владе од почетка рата своди се на то да се извлачи како може из сплета ратних и политичких криза у којима се стално налази. Очевидно, Черчилу је данас тешко и претешко што не може да заштити енглески простор од дејства новог немачког оружја и да задовољи Лондонце на онако исто јевтин начин као што задовољава Совјете. Са енглеске стране све се чини да се разголићавање Черчиловог повлађивања Стаљиновим плановима о бољшевизацији Европе претстави као тактика немачке пропаганде. Међугим, Срби данас цобро знају из властитог иекуства

СОВЗЕТИ И ЕНГЛЕСКА КОИЦЕПЦИЈА ЕВРОПЕ

Рузвелт је године 1940 поново изабран, ,јер је народу Сједињених амер.ичмих држава обећао да ни.један амерички во.јник неће бити послан на икакво ратиште ван Америке. Ова.г пут он поставља своју кандидатуру са паролом да може да пружи свету мир. Заиста, ко пажљиво проучи.шегов програм будућег мира, тај неће наћи никакву солидну бџзу за један мир. Напротив, он уверава да нема „никаквог и за увек делујућег сретства за спречавање рата.".То је утолико тачно, уколико су уговори као закони само онда нешто више него краткокра.јно решење ненрилика. када ти уговори не намећу силу и стварају једно подношљиво стање ко.је како се показало, енглеско-амерички послератни планови не предвиђа.ју. Париски диктат од 1919 надбоље показује чему води један неправедан мир. Рузвелтов пројект базира се, упркос горком искуству. на прет поставци, да једна временска кон стелапија неколико великих сила да-де демство да се може одржати једно противприродно насиље над другим народима. Теорија. да ће четири савезничке силе увек и свуда имати истрве.тне и задедни ( чке инт^ресе. данас де алфа и омега свих планова Лондона и ВаШингтона. бва претпоставка се већ дан ; ас, 1 усред рата, показала пог -решном зашта нам је надбољи доказ пропаст Атлантске карте. ■ Ствар је. дакле. у протиаречности измећу планова и сгварности. кодз се може. пребродити. само новим илузидама. Ту долази пре свега илузија да* се.'Совјетска унита-одрекла своде. светскореволуционарне тенданвиде >као и да ће она после овог.рата бити 'тако ослабљена да ће дој би-

ти потребна помоћ њених данаш ших савезника и да ће она дозволити да буде увучена у систем сталне сарадње за зеленим столом једног новог савеза народа ма какве природе он био. Када се Стаљин у Техерану трудио да увери Рузвелта у такве совдетске намере. то је одговарало само бескрупулознод бољшевичкод тактици. Али, у мећ.увремену се испост авико да чи. њенице говоре сасвим другачиде. Срж московске и техераискедонференциде била је утврћивање принципа, да ће три тамо заступљене велике силе заједнички решавати сва питања која се појаве. Они су се изричито одрекле дедне врсте демаркационе линије која би Европу поделила у две утицадне зоне. Из овога би морало следити да би Москва требало свуда да ради У споразуму са сводим савезницима. У ств&рности се показало да је Кремљ. истина у границама такозване ..зоне сигурности" v подру Ч ју коде Је Черчил спремамо за ..кордон' санитер", поступио самовољно и V свим 'случајевима (Полјска. Балтичке земље, Балкан) присилио Енглеску и Сдедињене америчке државе на отступање. Тако' 1е Стаљин узео н.а себе ! пуно право на одлучивање тамо где сУ Американци и 'Енглези имали првенствене интересе. То . се показало и V Бариу и Алжиру ро довољно самосталном- ставу Сов'ета и доказало' се да Москва не самб V Срћдоземном мору .него и v „ослобоћенод Францускод" жели да сама одлучује. То те истовременб' био и одговор -на' говор премијера Јужноафрдчке уније Сматса.,кош ; Ц захтрв^о, зацадну, Европу за Атлантски блок.

Написао Др ВИЛХЕЛМ НОПЕН Укратко: Совдети не одобраваду сво.шм ратним савезницима нарочита права ни на западну Европу, већ раде одлучно на остварењу свога ратног циља, бољ шевизирање европског континента а преко тога ка стварању једне светске бољшевичке државе. Наравно, овде се ради само о жељама. Када би савезницима-успело да победе Немачку. то нимало не значи да би они били у стању да онда задрже Совдете V њиховом надирању ка Западу. Било би наивно веровати да би се Совдети могли задржати каквим демаркационим линидама и протестима. Сетимо се у вези са овим шпан ске. предигре за други светски рат. Москва Је 1936 распирила шпански граћански рат да би себи пбтчинила ову земљу. Доласком генерала Франка, ко-га су помагале Немачка и Италида, пари.ран је бољшевички напад у овом делу Европе. Тиме је и тадашња Француска избегла опасности да поће истим путем који де Кремљ спремио Шпаниди. Гласови коди се данас чуду у Ло-ндону. кодима се наговештава аитивна енглеска политика у Ев• ропи. политиком реалистичнидом него сањарења о диктатури четири силе^ над земаљском куглом, нису ништа др.уго него старз британска тактика оеигуравања на све стране. Уствари ови енглески планови немаду никакве реалне подлоге нити будућност. Центар Европе је Немачка и немачки народ, и ко мисли да овај центар уништи онда претставља само смешну фигуру. Гледадући с копна Енглеска де само једнб перифер.нб острво ко је неће никада располагати vсловима коди су потр'еб«И за воћење европског континента.

шта и коме од великих народв греба веровати. Срби нису, на пример, заборавили сва она зла која им је Бадољова Италија учинила. Нарочи то, кад је у питању Тито и ширење комунизма у појединим балканским областима, Срби врло добро знају колико су поједини народи и њихови во!ји за то .одго ворни. За свој успон Тито много мање дугује својим личним способностима него свесним или несвесним погрешкама других. У једном од својих говора преко радиа, Черчил је пролетос, говорећи о Титу као пријатељ.у и са везнИку, рекао да енглеска влада помаже у Југославији све оне елементе који се боре против Немаца, али да се на жалост Срби боре само против бољшевика и комунизма. Он је у својој души морао бити захвалан свима онима који су, у свом политичком слепилу, ишли само на руку плановима Јосипа Броза Тита, допуштајући ону бесомучну хајку која се у једно време са свих страна била дигла против Срба. Поред све? горке ироније садашњих збивања, српски народ зна да разликује општи китерес од посебнога, заједничку судбинску истрајност од пролазне ћудљивости тренутних расположења И потреба. Данас је сваки Србин свестан комунистичке опасности не само за будућност своје земље него и целог Балкана. Србима није потребна опомена ни са које стране, ни о злОчиначким намерама Совјета ни о њиховим енглеско-америчким саучесницима. У осталом, и према тврђењу самих енглеских листова као Дејли Хералда и Дејли Мела, постоји докуменат о споразуму грчких и бугарских бољшевика за оснивање једне федерације совјетских балканских република, која би обухватила Грчку, Бугарску, Македонију и Југославију; а поред њих »Истанбул и Дарданели образоваће једну аутономну републику под контролом Совјетске Уније«. На Турцима је да оцене колико је тачно ово тврђење, јер алузија на »независну Дарданелску републику« могла би се тумачити као одавање полазне та.чке за практично извођење Совјетског програма према Турској. За нас је јасно зашто су Англоамериканци напустили Краља Пет.ра и пружили сву помоћ Стаљиновом експоненту Титу који је последњих месеца чинио усиљене али узалудне покушаје да продре у југозападну Србију и преко ње у срце Балкана. Можда таква политика није нимало у интересу Велике Британије, али потпуно одговара циљевима које су Рузвелт и Стаљин себи поставили у овом рату. Черчил је данас сав у њиховим рукама, и кад би сад и хтео он се више не би могао ишчупати. Енглеска се претворипа у обичну војничку базу за америчке ратне операције. Рузвелт сања о »америчком златном веку«. И ради тога он уступа Стаљину целу Европу и западну Азију, а за себе задржава остале делове света. У очима америчко-јеврејске плутократије само је такав рат рентабилан.