Српски пчелар

припознатији је мед био из Атике, Сицилије и са отока Калидне. У време царева био је на гласу пунски и шпански мед, Уопште разликовали су медове по добу годиие. 0 гозбама отменијих Римљана смео је на трпезу доћи само летњи мед (mel acstivum), који су пчеле сабирале из поповца цвета (тимијана) и који се отезао у танке кончиће и био жут као злато. За цара Дијоклицијана био је на цени мед пролетни (mel anthinnm). сабран из рузмарина и винове лозе. Јесењи мед беше нај јефгинији, те га је трошио сиромашнији ред. Вредно је споменути и то, како су се римске посаде у Шпанији тужиле, да четовође јелу од италијског и грчког меда, к њима дају горког меда од жукве и метловине. И восак је много требовао у кући. Употребљавао се осим тога за разне раскошне ствари у приватном и јавном животу и при службама боговима Тако су се од воска правиле људске и животињске прилике, попрсја живих и покојника, разни облици од воска, политуре, свеће и буктиње. Служио је још место артије, употребљаван је у лекарству и козметици. Восак су белили и мастили разним бојама, Римљани су пчеларили с разним кошницама. Било је у њих помичних и непомичних кошница, начињенпх од дрвета, од коре са дрвеРа оплетених, од прућа и печених од глине. По облику било је округлих, четвртастих, усправних и положених. Шта више имали су кошница за посматрање. Зидови оваких кошница били су од мацина стакла. Најважнији подаци о пчеларству у Римљана сачували су се у списима Варовим, Паладијевим и Колумеловим, осим тога у Виргилу, који је пчелама посветио четврту књпгу својега спева под именом „Георгикон“ и најзад у Плинију Секунду који у своме спису „Histcria naturalis" на више места спомиње о пчелама, меду и воштини, и о свему, што је са пчеларством у вези. Чудновато је да ни Грци ни Римљани крај свеколике употребе меда нису знали за праве изворе меду, нису се могли довити, откуд пчеле скупљају мед и како справљају восак. Они су држали, да пчеле скупљају мед са јутарње росе, да дакле мед пада с неба, а да са цветова сабирају восак, који меду позајмљује своју воњу и кус. Овако је мислио и Аристотело и Плиније.

192