Српски пчелар

шљењу ичелара је крпв крађи сам господар нокрадене кошнице.* Али је одговоран по римском праву за штету и онај, који прода кугом пчелином окузкене ројеве и кошнице, која јс установа врло корисна била, те се ни данас не би смела с вида пустити, премда би већ такав продавац одговоран био за штету по опћим одредбама о одговорности за проузрочену штету. Осим оштећења могу поједине пчеле, читави ројеви и продукат пчелин бити предметом крађе. Само се мора допринети доказ о намери, да се те ствари хтеле иротивиравно ирисвојити. Та намера пак не може се сама по себи претпоставити, јер по римском су се праву пчеле узимале по правилу за дивље, па по том сваки присвајач је могао држати, да су дотичне ствари без господара те да нису ничије. Кибел** заступа сасма противно, но погрешно мишљење, јер би правна претпоставка, да рој, који је излетео, стоји непрестано у власништву нечијем, само онда постојала, кад би закоп имао на уму као правило, да су пчеле питоме, би иоглавито у виду имао домаИе ичеле, но то није случај по римском праву. По томе ће бити посао новијег законодавства, да у томе коракне напред. Кад будемо говорили о новијем законодавству, тада ћемо се поново осврнути на то питање. Пре смо говорили о кривици, коју поједини пчелар или непчелар учини према поједином пчелару уништавајући му пчеле и односећи кришом му мед, пчеле, па и читаве ројеве, а сад ћемо, да видимо, да ли и пчелар може одговоран бити за штету, коју учине његове нчеле. Римско право је обвезало сваког пчелара, који својом кривицом коме штету нанесе, да накнади штету. Штета може се састојати у томе, што је неко озлеђен или што су пчеле кога оштетиле. А кривица може бити у томе или што је пчелар наместио био пчелињак близу пута, где се пролази или што је невешт у послу своме, тс што је пчеле узбунио. С тим у свези стоји и она одредба римског права, којом се одступило донекле од опћега начела: „Qui suo jure utitur, neminem laedit“, те власника скучило, што се тиче располагања, а то скучавање је учињено суседу на корист. Сваки власник може располагати еа својим имањем по вољи и сусед не може томе ништа приговорити, све ако му то раснолагање не годи, те шта више му не стоји на путу и смета, или ако је то сметање иретерано и иреко мере, дакле неиовољно, тада је и по римском прану могао сусед тражити, да му се други сусед уздржи од иретераног задирања у његов правни круг. * И наш први пчелар, наш српски Ђервон, проФесор Јован Живановић је тога истог мишљења у свом делу „Српском Пчелару“ ва стр. 200, где нарочито каже: „Да пчела буде непријатељ пчели, највише је тому крив сам пчелар.“ ** В Wiirtt. Gerichtsbl. XV. стр. 333.

90