Српски пчелар

жлијеб а горљи се наслони на мотку итд. То се притисне ка мењем или грањем, да не бп вјетар носио шумлу. Ако пак пма мање суда то пх смјести под стреху. Појила не мећу пикад, јер веле, трутовима, да су пчеле водарице, које носе воду. Како ни у огради не смије бити чавла, то их ограђују трњем и плотом, да не бп што на пчеле ударало Кошнице су све звонолике нлетаре, које не зову никако него ако је празна а ако је пуна онда само суд. Трнке плету од (дивље) паветине или грешике, па их облијепе крављом или овчјом балегом нипошто другим чим, ни луга дапаче не мијешају. Мажу и извана и изнутра, пли само извана. Трнке су разне величине, но бољу прођу имају мање, „јер су боље за ројење“. Ако не може добити трнку од лозе, то се послужи каквим год кашунићем или лубуром. Рад у нчелињаку. Суде за приЈесад зову „аначе“. Узимљују их тако, да пх дпгну на таван, па их сасвијем облијепе, плп их метну у жито. Преко зиме их ријстко надгледају. С прољећа их износе у нчелињак на Благовијести, ма какво да је вријеме. Нипошто их неће изнијети ни прије ни послије. „То је тако, то је обичај “ У пчелињаку их више не дирају до јесени, па што јој Бог даде. Особито је весеље у вријеме ројења. „За муштулук си“ рекну оном, који први јави кад се најпрви рој нушта. Домаћица лети ван одмах пред пчелињак (јер она и домаћин равнају с њим), сједе преда њ на голо месо, туче каменом у станац камен и сад монотоно пјевајућп гласом виче : „у кућицу мајка!!! за травицу мајка!!! сједи доље мајка“, сад опет монотоније жвижди. Ако је мушко у близини, то је оно замјењује у звиждању. Брло је угодно слушати, како домаћица (угоди) удеси свој тужни молећи глас п жвиждање са веселом пјесмом роја. Кад се рој смирио, ирипрема трнку тако, да је намаже прилипачом травом и киселијем млијеком. Но још је смјешније гледати домаћицу, кад се рој почне одмпцатп и скупљати у хрну, да бјежи, како брзо мијења мјеста пред ројем, а све страсније виче, док се, кад впди да ништа не помаже, враћа кући подбоченијем рукама и сузним очима, ко да је све покопала. На рој који хоће да побјегне бацају прашину и пуцају пз пушке. Кад је рој етресен у трнку метне се пред вече на одређено мјесто, облијепи п тако чека јесен та жив та мртав. Ројеве именују као обично првенац, другенац и т. д., паројак, бијела пчела пт. д. Размак између ројева не познају, јер их пије брига, који се суд пуштпо или како кажу ,бацио‘ђ само нек је рој па је добро. Сасвим мале ројеве подасипљу, под јаче. Нослпје ројидбе ријетко обилазе пчелињак. У јесен гњече. Манппулацнја с пчелама јест ова: нодрезивање, прегоњење, п гњечење.

115