Српски пчелар

Сви ти досадањи закони нису никако допуштали, да се право власништва одмах изгуби, чим рој одлети, већ тек онда кад рок за то одређен прође или ако се одмах не пође у потеру за пчелом одлетелом. Али саски градски законици одступаЈу од тог правила, те установљују, да власништво престаје, чим рој одлети. Међу те законике спада Магдебуршки Градски Глогавски Законик, па и Прашки Градски Законик. Елвере тумачи, да се тим хтело, да се по ■ радовима што више скучи пчеларство.* Кад је дакле рој отишао са земљишта власниковог, тада је рој постао одмах без господара тако, да га је могао сваки, па и пређашњи власник, себи присвојити. Првенство присвајања је ипак имао онај, на чије земљиште је пао рој бегунац. Но Пурголдов Законик (Joh. Purgoldts Rechtsbuch) свраћа се и опет првом правилу, а то је, да се власништво на роју не губи, ако се .вија, („der ist also lange dein also du ym „тај (т. j. poj) je све дотле твој, док за њим идеш 4 ). Из свега до сад истакнутог с потпуним правом изводи др. Белц у својој често споменутој књизи на стр. 74, да је старо немачко право исто тако, а и још мање него римско право познавало слободно и нескучено право вијања одбеглог роја, т. ј. да власник роја има право гонити рој а против воље власника земљишта на землшшту истог. Власник роја највише ако је могао тражити издање роја или накнаду штете, па за то и стоји у једном Линебуршком ичеларском мнењу ово: „Fleucht der Schwarm jemand in den Garten oder Hof, muss ег den dominum fimdi darum begriissen, dass er ihni den Schwarm eiladen lassen wolle. welch.es ilnn dann von redlichen Leuten nicht wird versagt werden.“* („Побегне ли чији poj у нечији врт или двориште, тада он мора господара земљишта замолити, да му допусти, да рој стресе, што му тада поштени људи неће одбити.") Само Руирехтов Законик и Винхеринско Право установљују, да власник земљишта мора допустити власнику роја, да ухвати рој, а само да накнади штету власнику земљишта, ако му је какву начинио. Не погоде ли се о висини штете, тада имају отићи до два суседа, да им исти пресуде. Што је до сад говорено о земљишту појединог, није важило и за општинско земљиште, јер на општем земљишту могао је свако вијати рој без икаква скучавања и слободно. У римском праву није посебно решено било питање, кад се два или више ројева споје, што може да буде, док су то пи тање додирнула два германска законика : Вестерволдски покрајински закон и Јитски Законик. Први закон одређује, да се помешани ројеви имају раставити, дотично поделити, па и онда, * В. Белца на том м. на стр 72. * В. Белца на том м. на стр. 74.

154