Српски пчелар

Чл. 187—201. расправљају разне ствари, тако о конаку цара и царице, о глобарима, станарима, псарима и коњушарима царским, жиру, јемству за царске свиње, о злочинима, које цар суди, о своду,* о глобама наплаћеним од црквених људи, о нарсдби, да жене изузевши царицу и краљицу не могу у цркви ноћивати, о потребним одобрењу епископском за калуђерење, о травнини, о роковпма за плаћање царског дохотка, о ненакпадљивости липсалог коња, о наллади, кад би се догодило, да се прими накнада за крепалог коња и најпосле о ровашењу меропса, који би побегао. То је укратко сав садржај Душановог Законика и из прегледа овог види се, да је тај Законик разноврстан, те о врло разним предметима говори, па поред свега тога нема у читавом том доста онсежном Законику нигде речи о пчели и пчеларству, а у ово доба је било српско пчеларство врло развијено, како нам то врло лепо предочује наш први српски пчелар и научењак у теоријском п практичном пчеларству код Срба npo®. Јован Живановић у својој врло познатој књизи „Српском Пчелару“, где нарочито о пчеларству у Срба ово говори: „Из једног места у Monumenta Serbica, које спомиње и Чед. Мијатовић у Гласнику XXXVII. у својим студијама за историју српске трговине, види се, да су и Срби давали десетак од уљарења. Царица Јевдокија вели Чед. Мијатовић стављајући богородичину цркву у Архи.љевици под Хиландар год. 1379. наређује, да људи настањени на баштини архиљевачке богородице „ксн дд ддк* цркккн сккчнн десетакк, тркшчлнн н дл дак> на зекгарк 9. кккле житл.“ Из 0вога се места види, да су Срби и од уљарења давали десетак. Такође се види, да су десетак давали, и из гореспоменутога ПИСМа краља Дечанскога: „Кто нма оулшаннкк, дл дме прлзннксу скеткне когороднце сулн: кто лн не дл, а нмл, да сузме псшк самк.“ Из СветОСТвФанске хрисовуље краља Милутина видимо, да су морали давати НСТу трмку : „Пета тркмка пр-кзк л-кто разк'к попа скакомсу да се узннмаа.“ На послетку се види, да су Срби јако пчеларили, и отуда што се у Србији са пчеларења добивало воска толико, да су њиме не само цркве и манастири у земљи могли намирити своје потребе, него се још восак извозио на странске тргове, као Млетке, п то с великом коришћу. А да се јако тражио мед и меррвина у Србији, види се, што се све ово морало продавати суц-кнк. Али је било ичелара и од заната, који су уживали особита ирава. Држали су своје скуиштине ичеларске двапут у години, на којима су већали о унапререњу пчеларења. (Паставиће се.)

Оводје по Ст. Новаковићу начин доказивања при каквој год сумњи о својини, који се нарочито употребљавао ири препорима о стоци.