Српски пчелар

tica).“ Др. Хермав Томс (Thoms) и др. Ернст Гилг (Gilg) написали су књигу „Einfiihrung in die praktische Nahrungsmittelchemie“ (Липиска 1899.), у којој је мјесто описано, шта је мед и како се истражује ова или она особитост његова. Ту читамо: „Мед, што је сабран из. цвјетова понтијске азалеје, јесте отрован, јер у њему има андромедотоксима* (стр. 257.). Овога хемијског споја има и у врсти ионтијски рододрендон (Rhododendron ponticum), бар тако нађох у дјелу „Chemishes Handworterbuch“. Напоменута мучица од меда снашла је Јелине, кад су били међу Макронима (Macrocephali); а како ево знамо, да у ономе крају, што је па јужној обали Црнога Мора, расту понтијске азалеје и понтијски рододендрошц сва је ирилика, те да је његов састојак андромедотоксин био узрок тој невољи њиховој. Сјећам се добро, да сам слушао као дијете, како приповиједаху људи, е се овај или онај сељак ваљао од муке, кад је окусио меда само с врха жлице (кашике). Но је ли у тим случајевима била кривица до меда, или је пак био слаб желудац у тих сељака, о томе не знам ништа да кажем. А на пошљетку молим поштоване пчеларе, да се распитају по народу за такве догађаје, па ћемо можда дознати још коју више о различном утјецају меда на човјечји организам. Ila знаћемо онда и то, за што се н. пр. по Сријему говори, кад се јело меда: „Пиј воде, да се опере пупа'к!“** ** Што у мојој књизи „Српски 11челар“ нема ништа о отровном меду г то је моја пчеларска иолитика, јер сам се бојао да не бих писањем о отровном меду кога одвратио од пчеларења. 0 томе се писало много у њемачкој пчеларској књижевности и зна се да отровнога меда има у Малој Азији јужноод Црнога Мора, гдје у множини расте рододендрон. Такихбиљака отровних нема у Европи, које би у маси расле, као што је бијели босиљак, врба, липа и друге наше биљке, кад би биле отровне, заиста би им и нектар отрован био, од којега би се могли и одвратити. Али таких биљака нема као што је рододендрон на југу Црнога мора у Малој Азији. Што се пак многи људи и код нас у Европи, кад окусе мало меда превијају од муке, то је знак слабога желудца. У сваком меду има њешто мравиње киселине, које не може сваки желудац да поднесе, као што њеки не могу да подносе мравиње киселине ни од убода ичелињега него их спопадне мука. Таких сам случајева имао међу својим ученицима, богословима, међу којима гдјекоји није смио јести меда, а другога опет спопала би мука од убода пчелињега. Прво долази

Мојо Медић (Загреб)

172