Српски пчелар

се попеше на вис и настанише у много села, која бјеху изобилна храном. У томе им крају бјеше зазорно само то, што има много кошњица; сви војници, који једоше саћа, изгубише свијвст, иа их ироби оно и наиријед и натраг, те ни један нв могаше стајати усирав. Они између њих, који га поједоше мало, бијаху налик на ољољана (пијана трештена) човјека; а који га оиет једоше много, ти или иолудјеше или их мукв као да се растају душом. Попадало их је тако много, све једно као да се догодила ту каква погибао; и тога ради бјеше велика потиштеност. Сјутрадан освануше сви живи, па готово у истом сату дођоше к себи; трећи и четврти дан поустајаху као да се опоравише послије каква тровања“. (Испореди пријевод у „Primjerima iz grčke književnosti" цд г. проФ. Сш Сенца (Загреб 1894. стр. 273.). У књизи „Сриски Пчелар“, што ју је написао г. проФ. Јован Живановиб, говори се на по се „0 д^еду и (на стр. 155. —161.), ма о отровноме меду не нађох ту ништа.* Л. К. Шмарда пише у својој зоологији: „Ако је мед сабран са отровних биљака, дјелује често отровно, кад се „Hagers Untersuchungen“ казују: „Тврде, да се опазило на меду, што је прикупљен са отровних биљака, е има отровна својства“ (ЈЕиписка 1888. стр. 463.). Др. 0. Дамар вели: „Нарочито стоји до нектара укус и мирис (меда), али он може још даутјече и другачије на њ, будући да је било случајева, гдје су се појавили знакови као од каква тровања, кад се кушало меда, који је потекао од отровних биљака“ („lllustriertes Leicon der Verfalschungen 14 , Липиска 1887. стр. 369.). Др. Ј. Берш напомиње у своме дјелу „Allgemeine Waarenkunde“ ово: „Мед може бити отрован, ако у коме крају има отровних биљака, којима цвјетови обилују нектаром“ (стр. 33.). Као примјере наводи он биљке јвдиК (Aconitum) рододрендон, азалеје и олеандар. Али овај писац вели понаособ и то, да у „Малој Азији има омамљивога меда, делибала’ који омамљује, а пчеле га приправљају из цвјетова ионтијске азалеје (Azalea pon* Види чланке „Њешто о меду и у „Српском Пчелару“ за год. I. (стр. 33.) и „Мед као храна и лијек“ у истоме листу те године (етр- 136.).

171