Српски пчелар

страхота љутио. Ал’ ми је ипак мило сјећање то, та борба, тај ход per ardua. И ко зна, јесам ли и данас још сигуран. Можда ћу опет кроз десетак година ако буде живота, пчеларске воље ће увијек бити, јер ми не можемо бити без пчеле, као ни Циган без корита у Српском Пчелару писати о свом „житију“. Не ћу вам причати, колико сам кад меда добио, какве имам кошнице и т. д. Него хоћу да вас позабавим са неколико својих доживљаја, на које ћете се слатко насмијати, а богме и ту је нека. наука зацијело ви не ћете радити тако. Почећу од Адама и Еве, т. ј. од мог пчеларског почетка. Живо сам чезнуо за пчеларењем одувијек. Као дијете видио сам његдје на селу о феријама пчелу и пчелињак и залијепило ми се то за душу. Дакле већ у дјетињству је то била тврда одлука. Кад сам дошао у Богословију ето лијепе прилике! И гутао сам жељно сваку ријеч професорову, ал’ само да ми се довући до његова пчелињака! Наравно, да је прва посјета лијепог пчелињака г. проф. Живановића била за мене велики доживљај. Тако сам био одушевљен за пчеларстно, да сам тијем одушевљењем окужио чак и свога бербера, те и њега њеколико пута одвео на Живановићев пчелнњак. Али све је то туђе. Да је мени кошница! И нијесам дуго чекао. Био сам у трећој години Богословије, кад сам почео пчеларити. Мојој вјереници за то сам се доста рано побринуо умре те године деда, свештепик у Карловчићу у Сријему. У њега је био врло лијеп пчелињак, већином американке Живановићева система. И тако мојој вјереници падне у тал 16 лијепих американки. Није се много бринула, шта ће с њима, јер је имала у мени одушевљена пчелара, а наравно да сам се ја вадио пред њом и као врло рацијоналан и практичан и тако је наговорим врло лако, да их пресели својој кући у Карловце. Тумије била двострука корист: могао сам лијепо сваки дан долазити и могао сам зајазити своју глад и жеђ за пчеларењем. Дакле dictum factum. Око св. Саве усред зиме сели се мој пчелињак. У Карловчићу се лијепо све спакује на двоје саонице и нас обавијесте од куће, кад ће се кошнпце кренути. Оснане и тај дан. Једва сам га од узбуђења проживио до довече. Кад увече већ сс сутон хвата, ево кошница. Лијепо дошле послије десет сахати вожње чак од Карловчића! Ево их скрећу у наш сокак са брдељка доле поред поп-Васине куће, кола за колима. У који мах ја изустих: хвала Богу, а прве саонице гру у нашу кућу, те једна кошница преко друге на калдрму; у то стигоше и