Српски пчелар

множе и нахватају се на течност као дебела пјена. Те се бактерије већином са течности уклоне, а остатак се умртви кухањем и тако се добије отров, токсин. Бактеријолози знају колика количина токсина може убити коња. Они успу половину од те количине и уштрцају коњу под кожу. Коњ се разбопи од тога и послије одређенога времена оздрави. Кад се иста количина токсина уготрца под кожу, коњу не ће бити ништа. Али кад се количина токсина удвостручи и уштрца коњу под кожу, он ће се опет разболети и послије одређенога времена оздравити. И тако се коњу све више и више токсина уштрцава, да би се тијем отровом могло отровати читава хергела коња. Из тога се коња сад наточи крви у стакло и остави да се сталожи и сурутка одвоји. Кад се та сурутка (serum) успе у споменуту течност са бактеријама, бактарије се множе и даље, али је течност изгубила своју отровну снагу. У крви се дакле онога коња створио антитоксин иротивни отров токсину. Кад се тај серум уштрцч дјетету, које болује од диФтеритиса, он се онда споји са • токсивом и парализира га, те дијете оздрави. Сад је питање како је постао антитоксин противни отров токсину у тијелу коњском? Ми знамо да се рана на тијелу залијечи сама, да се разрушене ћелице у рани обнове из материја, која су у крви. К»д се ћелице разруше, онда постаје из разрушене материје материја, која ће обновиги разрушене ћелице. Из разрушених ћелица постаје материја у крви, која ће разрушене ћелице обновити. Тако и у тијелу коњском постаје материја, коју је токсин у ћелицама разрушио. Те је материје сада у крви коњжој толико, да токсин одмах сузбије, да не може рушити ћелице. Многи људи и животиње имају већ по својој природи у свтјој крви антитоксина, који токсин сузбија. Тако има дјеце, које добију диФтиритис, па се не осјећају болесним. У грлу је превучено бијело, али се не осјећају болесним и диФтеритис им прође сам од себе без уштрцавања серума. А то је знак, да тако дијете већ по својој природи има антитоксина у крви. А дијете, које нема по својој природи антитоксина у својој крви

9