Српски пчелар

ЧОВЕК И ПЧЕЛА, НЕГДА И САДА.

(Српској пчеларској задрузи, приликом њене десетогодишњице, приказао ЂОРЂЕ КОЛАРОВИЋ.)

Најстарији споменици, у којима има говора о пчели и меду, казују нам, да је мед од искона био човеку мила и пријатна храна и посластица. Но ти исти споменици сведоче, да је човек од увек боље познавао мед, него ону вредну животињвцу, која му је мед давала, или боље рећи, од које је мед отимао. Ти споменици нам говоре, да је човек свагда више мислио о томе, како ће што лакше доћи до меда, те здраве и пријатне хране, него како ће упознати вредну пчелу, без које нема меда. Векови су јурили и прејурили преко главе безбројних људских поколења, која су била п битисала. Човечје усне, које нигда нису сите сдасти, сладиле су се слатком муком пчелињом, а ум људски нигда се није потрудио да проучи живот вредне пчеле. У оно време, док још моћна рука културе није пресушила милијарде богатих извора нектара. онда када су исконске шуме личиле огромним пчелињацима и када су ројеви уместо дупље морали да се задовоље и чељустима мртвога лава, могао је човек без икаква знања о пчели и пчеларству, једино секиром и каблом у руци, кренути се у шуму по мед, па да се за кратко време врати са пуним каблом меда кући. Исконски човек сигурно није морао хватати пчелу, привезивати јој бело перце, па као без душе трчати за њом, да би нашао дупљу с медом; нити тражити некакву птицу (врста кукавице Cuculus indicator) да му дупљу са ројем покаже, као што се данас још синови некојих народа у Афрпци муче. Из древнпх споменика види се, да су сви народи старога света културни и некултурни знали ценити мед. Верске књиге готово свију народа говоре о меду као особитом дару божјем, о његовој лековитости и т. сл. Силна људска поколења медом су се хранила, појила, сладила и лечила, па и мртве своје медом од трухлежи бранпла, али у познавању пчеле и њена чудесног живота,

130