Српски пчелар

ве бисмо волели ни окамењено cafee држати за фовилни корал, јер би онда били слични онима, што су „вовремја оно и држали мамутове кости за кости злих и непослушних анђела, што су с неба збачени; или онима, што су кости некаквог великог саламандра држали за човека, који је био сведок Нојева потопа (homo điluvii testis). Али будући у томе чланку има ствари, које приређиваче ичеларске изложбе у Руми износе у рђавој светлости, а уз то и мишљења, на која пчелари не могу пристати, осећам се као пчелар дужним, а као члан приређивачког одбора иримораним, да се на тај чланак обазрем. На увод у тај чланак имам приметити, да је то камење донесено у носледњи час на изложбу, тако да га одборници нису ни видели, док није изложба отворена, а када смо га видели, нисмо се слагали у питању шта је, да ли саће или само саћу слично камење. Али будући међу нама не беше ни једнога палеонтолога, као што то није ни г. Витман, чија би реч могла бити иресудна, зато је баш то камање остављено на изложби, да се да повода стручњацима, да пресуде и кажу шта је. Да нас је било више, који нисмо за сигурно држали изложено камење за саће, увериће се и г. г. читаоци и г. lloљак, када кажем, да и наша задруга у својој збирци и наш тајник г. Шаула, па и писац ових примедаба, имамо таких петрефиката, који су тако слични саћу, да човек поред свију стручњачких доказа, не може да се отресе мишљења да то није окамењено саће, па поред све те сличности, ни задруга, ни г. Шаула, ни ја нисмо изложили своје камење, јер нисмо били сигурни да је то окамењено саће. Десетак је већ година од како сам ,ја тај грумичак добио од г. Шауле и од како лежи на мојем столу за писање. Већ годинама гледам пред собом тај мајушни споменик из тајанствене архиве природне, коју учени палеонтолози сричу и помало читају, али је још дочитали нису а и не ће лако, јер у њој има још много листова, пред којима, као што они сами кажу, мора човек да сагне главу и да каже: „не знам“. Питам тај камичак, да ми каже шта је, али он ћути. За љубав његову извукао сам ив књижнице своје књиге, које „воспоминанија ради“ на моје ђаковање тамо дремају, а у ко-

182