Српски пчелар

отпоче; буцдева и бели босиљак не упусти, ако је све друго упустило било. Боже мој! зимус са каквим само ружичастим надама очекивао бејах нролеће, а како се све то изврже Моја јака друштва једно леио јутро измамило из кошнице, а ветар северац који око подне духне, преиолови их ; ća сузним очима сокаком и около пчелињака кунио сам мо]е мале ззатне ал’ пола смрзнуте, дахом их својим грејао, и тако мало оживеле у кошницу пуштао. Друштва су ми почетком марта изванреднима изгледала, с јесени сам их за репицу ирихрањивао јер сам мислио, да ћу са реиице зацело трести. После ове недаће тешио сам се тиме, да ако од репице не добијем меда, добићу бар јака друштва и доста ројева. И таман сам их на репицу преселио, кад онај кијамет отпоче. . . Расцвета се репица, дивота је погледати; из села гледајући је, жутила се као да је земља златом посута, али шта вреди, кад сваки дан ии киша ил’ ветар једва да су у почетку, дакле пре нашега Ускреа два три дана на вашу излазили, док остало време у кошници проведоше . .. и репица прецвета не користећи се пчелари њоме. (Госп. Влада Веселиновић, трговац и пчелар у Вршцу, користивши се мојим лањским извештајем, доселио је био своје пчеле овамо на репицу биће је и ове године два до три јутра али њоме се на жалост није много користио, јер их је иренео баш кад су кише и непогоде отпочеле. Надам се, да госп. Веселиновић не жали (и поред ове иролетње недаће), што их је овамо селио, јер сам уверен, да се с јееењом пашом добро искористио. Али сумњам, да би што добио био од јесење паше да их пролетос није ирихрањивао; дочекао би јесен са слабим друштвима, од којих не би имао никаке користи). Овом приликом засведочило се оно, да без ирихрањивања не вреди ни пчеларити. После неусцеха на рецици пренео сам пчеле своје у село на багрен, мислећи, да ће ми се пчеле бар багремом поправити, али и опет изненађења. И ако је Велико Средиште тако рећи у врту багремовом, могао сам пролетос све цветове на багрему коликогод их је било у селу за часак изброЈати; сваки багрем имао је по два три цветића. Па није било ни липова цвета, а о дивљем кестењу ни спомена и то све због пролетње хладноће. Питање је саде, шта би било са друштвима, да се није у овој невољи прихрањивало ? Ослабила би и то у толикој мери, да за јесењу пашу не би вредила ама баш ништа (уверио сам се о овоме код poj'eßa у плетарама). Али шпекулативним нрихрањивањем поред оно мало хране у природи (цвета и што је било, због хладноће није био медовит), друштва се снажила и у доброј снази одржала, шта више, нека су ми друштва толко ојачала. да сам их јунија вештачки поројио. Са јаким дакле ројевима дочекивао сам крај лета а почетак јесени: цвет бундевин и белог босиљка. Ни мање