Српски пчелар

Година 1875.

Ославили први пролетњи дани. Многи се већ цветак пробудио, а и вредне пчелице се пожуриле, да са мирисним цветом славе Онога, који их је опет здружио. У једном младом воћњаку у Матеју ено осам плетара. Висок окошт човек, проседе косе и брка а обријана лица, са шумарским шеширом на глави, растовом гљивом кади једну по једну кошницу, окреће је на батак, прегледа и подрезује. То је шумар ПорФИрије прозван Поја Николић. Радећи око кошница непрестано говори, хвали и чуди се, како су пчеле не&бично мирне. Запитаће те, зашто то стари пчелар Поја чини ? Погледајте тамо далеко од кошница. Изненадили сте се, кад сте угледали тамо младог професора Живановића. Подигао јаку од капута и натукао шешир на очи, па ни да се макне. „Слаткоречиви“ Поја хвали и стоји добар, да га ни једна пчела неће ујести, али он ни корака ближе. На послетку је пошло Поји за руком да га охрабри. Воља је надвладала страх. Живановић још блеђи него иначе, приближи се'и пажљиво, први пут у својем веку надвири се над кошницу. Претераног страха је нестало, и наш млади професор постао је ичелар! « На зеленимклупама пред Корнфајновом „каваном 14 , једнога мајскога дана исте године, као обично седело је неколико грађана и претресали локалне новости. Између осталога повели су и овај разговор. Јесте ли чули, шта је ново ? Шта? Јоца Живановић ’оће да буде коваћџија. Ха, ха, ха’ Ко ти то каже?То није истина. Како није, кад je ено већ купио осам кошница, Поја му их је подрезао.

46