Српски пчелар

имао прилике да се уверим о употребљивости развијених његових старих дрвета, за које сам читао, да су у упоређењу с младим од знатно јаче користи човеку. Пајасен у нашим крајевима на влажнијим местима. достиже у висину око 25 m а у пречнику дебла 75 —100 cm. Има врло лепу круну и расноред лишћа на гранама, због чега се и сади као украсно дрво по парковима. Кора му је на деблу и старим гранама испуцана као и у јасена, а на ластарима, изданцима и младицама загасито жута и глатка. Лишће му је налик на јасеново, само је одвратног мириса и укуса. На једној петљи нма по 7 —20 пари поређаних листова. Пајасен се убраја v медоносно дрвеће, ма да о њему пчелари имају врло различита и противуречна мишљења: једни га хвале и величају над липом, други му убијају сваки значај у пчеларству. Од свега медоносног дрвећа, па и од шумског, пајасен најбрже расте и најлакше се нодиже. Он расте двојином брже од букве а знатно брже и од багрена. Препоручен је нарочито за привремено пошумљавање голих брда, врлети и камењара Јужне Србије. Сам од себе препоручен је тиме, што његово лишће стока и дивљач не једу, те се саднице и пзданци лако сачувају. У прплог је овоме и то, што његово стабло и гране не нагризају црви и бубе, које у опште у многоме отежавају подизању осталог нарочито племенитог дрвећа*). Пајасен цвета сваког лета средином јуна после цветања багрена и ране липе. Цветови су му зелено жућкасти гроздови, пуни ситних цветова, који јако миришу. Овај мирис није тако ароматичан као у липе и багрема, али је, по писању уреднпка >Југославенске Пчеле« г. IЈавла Витмана, често врло медоносан, дајући пчелама кроз 14 дана пздашиу пашу. Г. Витман даље наводи, да је пајасен у бечком Пратеру главна паша за већп број пчелаца тамошње пчеларске школе**). У ПЈумадији ове године лине, багрени и пајасенови мало су цветали и оно мало цвета у багрена и липе нису као других година пчеле походиле, јер. нису мирисале и имале меда. Због малог броја пајасенових дрвета и слабог цветања ове године, није се могао издвојити мед пајасенов ради оцене каквоће, али се ипак у липовом меду могло констатовати један део нектара пајасеновог по мирису, који се знатно од липе разликује. Ма да пајасенов мед верујемо да је употребљив за прихрањивање пчела, нарочито са шећером смешан и скухан. н Цвет пајасенов и његове гране нико не кида, док се брањем

*) Пајасеновим се лишћем храни једна нарочита врста свилене бубе, ради које је он и пренесен у Европу. На ову врсту свилене бубе полагане су велике наде, да ће она моћи заменити нашу свилену бубу, коју хранимо лишћем од белог дуда, али су će с том новом свиленом бубом разочарали, те је он остао само украсио дрво за које су се и пчелари почели интересовати. **) »Jugoslavenska Pčela« за 1921. годину страна 127, уредник Pavao Vittmann.

171