Српски пчелар

„шнелцуг" за Земун. тек видимо тамо ближе тунелу, како баца из себе густе облачиће дима и оштро брекће, као какав задихани, жустри коњиll који напреже сву своју снагу и граби, да што пре стигне, камо га господар гони. Обзиремо се чешће, не ће ли се откуд појавити Живановић на своме таљигашу, а све ближе долазимо Матеју још само један завијутак и лак успон и ево нас тамо. Мало узвишен, не баш сасвим раван зараванак свуд унаоколо обрасто џбуњем и и шибљем, од истока и југоистока заклоњен Курјаковцем и Банстолом, излеђу парлога, шљивика и виногради. Куд год бациш око по зараванку, свуд американке у правим редовима, између њих разно воће. Тамо у крају под једно.м крушком сто и клупе; поседасмо лако заморени, слушамо равномерно брујање пчела, што одлећу и долећу гаћасте разнобојно, и погледамо неће ли се указати Живановић. Већ ће и десети сат да мине а њега нема. Приближава се и час повратку, а њега се не види. Благодјејанцима ће ваљати пожурити, да им се какогод не преврне тањир. Још само неки минут смо имали, да седећи под крушком моримо своје очи погледом на богату равну Бачку са њеним првокласним парохијама, па да се крећемо и натраг, јер Живановић већ свакако неће доћи. И тако бисмо ми били у Риму а не бисмо видели папу. Но одлука брзо пала, да отворимо једну американку и без Живановића. Попалише се цигаре, а један ће најодважнији отварати поклопац, остали повукли димове, напућили уста, погнули се према американци и чекају, да се само отшкрине поклопац, те да пусте димове, као „шнелцуг". Поклопац залемован, не попушта. Шушкало се, клобарало се, а стално напућених уста чекасмо моменат за офензиву. Тек наједном попусти поклопац, пуче и отскочи у страну, пчеле посукљаше на своје пчеларе, а пчелари куд који попуштали димове улудо, и ћушкају се то по носу, то по очима, то по ушима. Најодважнији иза џбуна командује: „Не бежи, не брани се, мирно стој, не бој се!“ То је било у моменту, као неки окршај а за нас ватрено крштење. Пошто један другом прегледасно љуте ране. и повадисмо жаоке, почесмо отицати: Једним нос, други зачкиљио на једно око, трећем натекло уво, четвртом се обесила. усна рањеници, а пети најодважнији још за џбуном чучи и као најискуснији даје упутства. Навукосмо поклопац на американку по савету најодважнијег још ур.ек иза џбуна, неком мотком и журним кораком потегосмо кући, док заобилазним путем и споредним улицама не дођосмо најпосле „во своја си“,да се као болесници гушимо сувим бердовом,*) кога нам из самилости послао по друговима благодјејански кувар. *) Хлеб благодејански. Уредник.

186