Српски пчелар

се може заволети, тек ако се упозна, ако се види њезин рад и живот". Тако нам је често говорио проф. Живановић а његово је било, за време пчеларске сезоне, свако после подне на таљигашу иде у Матеј. Нама богословима додуше није било тешко пешачење. У слободан, ваншколски дан могао си наћи по карловачким брдима и пољима групице ђака и богослова, тако рећи, на сваком кораку: и на Черату, и на Доки, и на Магарчевом брду, и на Стражилову и већ сам заборавио, како се све оно не зваху ти крајеви карловачког хатара, но некако најмање у Матеју. Некако је био увек јачи онај део другова, који је у скучености живота карловачких ђака, а у пуном жару младићске природе, тражио разоноде у слободној забави, а „куд сви Турци, туд и ћелави Мујо“. И шта је то било нама богословима отићи вечерњим возом у Нови Сад, у циркус и позориште, па се ноћу пешачки вратити у Карловце па онако уморни и неиспавани отићи на јутрење и предавање. Али у Матеј,-част Живановићу и пчели-, теже се одлучивало. И онда, ко је од нас мислио постати баш прави пчелар? Него више за љубав Живановићу и онако мало за кућу. Зар да нас попове пчела храни хлебом? Бре, парохија је ту, сесија је ту! ако баш и не ће летити печене шеве, падаће ту „преко тарабе“ петлови, јагањци, прасици. Јесмо ли ми могли неверовати својим професорима, који су нам живот на парохији представљали идеално?. Та ид’те молим вас! Какво пчеларење у већем стилу? Замислите: Живот тече нормалним током, други за тебе води бригу и лупају главу: председници, одбори, а ти дебељушкаст, напитан те седнеш пред кућу на клупу и читаш новине, те у порти под липом водиш мећу људима главну реч и говориш им о љубави, слози, пошгењу, а они, Боже прости, лепо позевали и слушају те, Боже слушају. )едно „наджиравање“ и пензија. Та шта да вам причам; путујеш na-квит. Па чему онда срдитом пчелом рушити тај блажени мир-нирвану? Еле, кренемо и ми једне среде после јутрења у Матеј, и опет вам кажем, у првом реду Живановића ради, а он ће,како нам је рекао,- за нзма на таљигама. Дивно пролетње јутро оних дана, кад су карловачки шљивици и парлози ишарани љубичицом, њеним мирисом помешаним са пролетњом свежином одишу до и брег. Доле низ жељезничку пругу троми Дунав, пружио се као каква јуначина, који воли зору отспавати, и раздрљио своје широке груди, да ли да их јутарње сунашце помилује или да огледа лице своје на његовим токама сјајним. Десно ћемо оставити голи и тајанствени Банстол, прошли смо већ и чесму Мутицу и газимо по гвозденој „Рудолфозој" ћуприји, да скренемо мало у лево босим, уским, вијугавим путем право за Матеј, а било нас је не више од петорице. У ћеретању и лакој песми и не осетисмо, кад је тамо доле проклизио

185