Српски пчелар

сузбију и униште него настоје да га ограниче и задрже према својим приликама згодно искористе. Наши стари пчелари много су полагали на ројидбу, а према броју ројева ценили су и вредност самога пчелара. Ројидба је била некад највећа радост на пчелињаку и сматрала се као знак напретка пчеларева. Ово схваћање било j'e онда потпуно оправдано, па и ми данас морамо га одобрити. Наши стари пчелари у јесен су пчеле сумпором гушили, да могу доћи до меда. У јесен на пчелињаку остављали су само пресаде, а у мају и јуну кошнице су им пуштале природне ројеве, а сваки пчелар је желео, да у мају и јуну добије што већи број ројева, па да на јесен има већи број кошница за убијање ради добијања меда. Данас напредни пчелари траже од кошница на првом месту меда, с тога ројидбу ограничавају и задржавају, јер ради ројидбе друштва ослабе па не могу пашу искористити у корист пчелара. Код нас ројидба пада у главну пашу (багрену), а главна паша траје кратко време, с тога изројена друштва не могу главну пашу искористити. Рационални пчелари настоје, да ројидба падне после главне паше, али ако после главне паше настане рђаво време или паша ради неког другог узрока пресече, тада нестане нагон за ројидбом. Познато је, да је код једне расе, пчела јаче развијен нагон за ројидбом него код друге расе, с тога напредни пчелари настоје да одгаје расу пчела код које је мањи нагон за ројидбом. Одгајивачи племенитих матица неројивост сматрају као најглавнији знак племенитости. Неројивост не сме се сматрати буквално т. ј. да нагон за ројидбом, код пчелињег друштва мора бити сасвим уништен него да нагон за ројидбом буде стеран што је могуће на мању меру. Рационални пчелари не уништавају сасвим ројидбу, што је ројидба једини начин, којим се пчелиња друштва природним путем умножавају. Код свију раса пчела није једнако развијен нагон за ројидбом. Код неких раса пчела развијенији је нагон за ројидбом нпр. крањска и линебуршка пчела: а код других раса пчела слабији је нагон за ројидбом. Напредан пчелар мора се решити хоће ли пчеларити на ројидбу или на мед, па према томе нека бира расу пчела. Али пчелар мора знати и то, да осим урођеног нагона за ројидбом који одређује карактер друштва, велику улогу и јаки уплив на ројидбу имају околности у којима се пчелари. Расу пчела са урођеним и развијеним нагоном за ројидбу присиле неповољне прилике да се не роји. Исто тако догађа се, да се неки пчелари туже, како су се њихова друштва са племенитим матицама изројила, па стога дотичним друштвима и матицама поричу племенитост. Ако су племените матице (т. ј. које се