Српски сион

Б р. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 35.

не превозноситсн, не гордитгл, не безчинствуетЂ, не ивцетЂ своихт, си, не раздражаетсн. не мнслитђ зла, не радуетсн о неправдЂ, радуетса же о истшгв: всн лгобитЂ, всему ввру емлетЂ, всл уноваетЂ, всн терпитв, — а то српски значи : „Љубав дуго трпн, има милосрђе према свему: љубав не завиди; љубав се не велича, не горди се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправдн, а радује се истини; све љуби, све вјерује, свему се нада, све трпи." 1 ) Потпуно је жива ова слика, коју нам апостол даје о каквоћама хршнћанске љубави, н ја не бих знао каквим бих је другим ријечима могао јасније приказати. Опћи је извод тај, да љубав мора бити права н истинита, а да буде соузт. совершенства. 2 ) Бива пак таквом љубав, ако је она света у основи својој н света у пошљедицама. Она је свега у основи. кад ми љубимо човјека искрено и од срца, јер је он божје створење, јер је створен по обличију бо жјему, јер је искупљен крвљу Спаситеља свијета и јер у свакоме човјеку ми морамо да видимо равнога себп, коме не смијемо да учинимо ништа таквога, чега не би жељелп да други нама учинн. Не ће ирема томе бити света у основи она љубав, коју ми показујемо наснрам неких ради земаљ ских каквих разлога, што нам је можда неко учинио какво добро, или рачунамо да ће нам учинпти; кад љубимо некога, док је на власти и богатству, а сутра му окренемо леђа, јер није внше на власти, или је осиромашио, или је пао у какву невољу. Биће света ио пошљедицама својима љубав, кад са нсказима љубавн у ријечи буду скопчана и дјела. Чадца мон, каже апостостол Јован, пе лгобимт, словомђ ниже нзнкомљ, но двломт. и нстиного : и о семт> разумЂемт., ико отт. нстинн есмн/ 1 ) У помагању сиротнљи, у похађању болесника, у жртвовању на корист сиротне и напуштене дјеце, у старању о њиховом добром васпитању, у нрилагању на добротворне сврхе и у сличним побожним дјелима показује се права хришћанска ») I. Кор. 13, 4—7. 2 ) Кол. 3, 14. 3 ) I. Јов. 3, 18. 19.

љубав к ближњему, јер је нлодотворна и света по ношљедицама. Оваку љубав ми смо дужни као хришћанн да гајимо и да свагда показујемо. Овакву ћу вам л.убав, љубазни мојн, ја непрестано проповиједати, а настојаћу свима средствима и да дјелом оправдам моју проповијед о љубави и да вам, ко лико више узмогнем, будем примјер у томе. Читајући и хранећп узајамну, искрену и братску љубав, ми смо тијем добили чврству основу за међусобни наш мнр, добили смо јемство, да ће и слога међу нама владати и трајном бити. Па колигсо нам треба да гајимо ове врлине као хрншћани и ради опће наше добробити, толнко псто ми се морамо старати, да их чувамо и да се у њима учвршћујемо и ради особности наше вјерске и народне. Ми псповнједамо вјеру иравославну, — а то је опа вјера, коју аностоли Христови приповиједаше, којој нас учп снмвол никео-цариградски, коју утврдише седам свегпх васељенских сабора н која је данас онако исто чиста н неповрнјеђена, као што је била у прве дане хришћанства. Она је онај свети аманет, којн је сам Христос нредао аностолима, а ови својим нашљедницпма и до данашњега дана. Као такву ми смо дужнп ту свету вјеру чу вати као нашу највншу светињу, дужни смо је непрестано његовати у срцима нашима и наших синова, тврдо убјеђени, да ће нас она, уз добра дјела наша, повести к вјечноме спасењу. — Чуварем те свете вјере јест православна црква, која је „едина, свнтан, соборнаи и апостолскан.*') Она је она света невјеста Христова, с којом је он обећао, да ће бити до краја вијекова. Она је онај стуб нстине, који не може никада клонути. Она је оно царство бла годати, које паклена врата не ће никада надвладати. ЈБубпмо, љубазни моји, свим срцем нашим нашу свету иравославну цркву; будимо јој свом душом одани; будимо готови за њу положити и живот свој, — па вјерујући у божапску установу њену, у њену непогрјешивост, надајмо се са пуним поуздањем, да ћемо се удостојити божјега благослова, како у овоме, тако и у будућем вијеку. Ј ) 9. чл. Символа вјере.