Српски сион

Стр. 70.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р. 5.

Па је диван и умилан. мио и драг свакој души нравоелавној; а српскога срца нема, које неће заиграти данас, крај љежних и умилних песама богојављенских и усклика побожног: „кто Вогж кедТи ики; Еогх наш%" ! . . . .... Данас се широм отварају груди пространога и силнога света православвог, од севера до југа; данас се срце православно до дна ис поведа Господу и Богу ; данас уста православоа најумилнијим речима славе Творца благодаре Оцу; данас и грешници признају: „велТД еси Госисди и чВдил д-ћлл ткод". . . . А св. наша божанска православна пр ква, одева се дапас у најсвечаније и бо гатије рухо свога сјаја и лепоте, апђел ских молитава, херувнмских песама, И освећу е нам воду крсом и босиљком, призивајући умилно самога Бога : „0лл\7. И ИкШ-ћ ЕЛЛДИКО ШСЕ/АТИ КОД$ СИО Д$\*ОЛГ& ТКОИЛ\% СКАТК1ЛХХ." А ми, верна деца мајке наше, срнске православне цркве, надмећемо се : чија ли ће душа лепше благодарити даиашњој мпУ Бачинци 1891 —ф»»

лости Божијој и крштењу Спаситељском; коме ли ће срце јаче заиграти од радости води богојављенској ! 0, браћо мила, да је увек у нама те благодарности. да нас никад не остави та радост! 0, децо православна, да увек славите Творца, да му увек узносите име, данашњпм нризнањем Његове величине, милости н љубави. . . . А и данас „са страхом Божпјим и ве ром" приступите св. води богојављенској. Разнесите ју домовима својим. Причестите њоме велико и мало, а рад' душе и рад' тела, и рад' среће и рад' здравља, Чувајте ју у домовима својим, нек' вас опомиње на радост данашњег празника, нек' вас сећа на величнну данашњега дана, на псповест душе ваше, на благо дарност Господу и Богу. А са св водом богојављенском понесите, мила браћо, п духа премудрости, и духа разума, и духа страха Божија. . . Па причешћујући св. водом чеда своја, казујтз им: како је Господ велик и силан, како је добар н благ! Јован Јереми$, парох.

Г 0 В 0 Р Милоша М, Папића, изабраног пароха и окружног про'те Жабаљског, који је дрзкао при уведењу у протопрезвитерско звање у Жа бљу 2. (14.) Дек. 1890. г.

Бисоаочасни Господине !*) Драги Хришћанп! Прошло је већ шест годнна и нет месеца, како сам ја из Жабља отишао, о тишао од вас као капелан мога сада иокојног оца, а вашег негдашњег нроте, онога проте, који се међу вама родно, са вама живео, па код вас и преминуо — да, као што је за живота с вама био п радио, тако и по смрти, да вечитп санак са вашим умрлима борави, на ономе месту, камо ћете и ви по Божјој вољи некад имати доћи И по навршењу шест година и пет месеца растављен од вас, ево се враћам опет вама, враћам у оно место, где сам упознао свет, *) Односи се на кисокочаеног Госнодина Милана Ћири%а, окр. проту новосадског и администратора протопопијата Жабаљског, који је изабраног као погереник копеисторијадни увео у протопреавитерско ввање.

где сам научио дооро од зла разликовати; где сам многе сласти жпвота уживао, али н не једну чашу горчине испио — а све то са својима са вашима, са вама, са којима сам одрастао. Браћам се дакле и опет тамо, где ' ам пре био, враћам се вама, али не више као капелан, но као прота, да по вашој једнодушној жељи заузмем место мога покојног оца, место пароха и окружног проте Жабаљског, место протопрезвитера ове свето-николајевске цркве, за којега ме је о св. Архистратигу Михаилу изволео и ироизвести наш високопреосвештени Господпн Епископ. Па тако ево мене и опет у средиии вашој, ево ме у овој цркви, где сам толико година као свештеник служио, ево ме