Српски сион

Стр. 82.

„СРПСКИ СИОН."

вр. 6.

већ да јој је вијек провео у приватној служби омањег гоеподара каквог. Колико је због тога Факта рецимо само за 20 задњих година — од како је нај вишу санкцију добио §. 25. I., закључак срп. нар. Сабора од 1864/5, који заповиједа, да се има основати општи јерархијски фонд за удовпце и сирочад свеиггеничку — колпко је велим само за тих 20 година пропало и у блату остало племените и даровите дјеце свештеника нашијех ! Ми без зазора велнмо, да ту сирочад нашу на душп носе сви наши Сабори од оно доба па до сад, а нарочпто упливнпјц Фактори у тим саборима, међу које осим прослављеннх кориФеја међу саборлијама, спада наш епископат, који је у првом реду обвезан бринути се за интересе и углед свештеничког сталежа. — А овамо, ђе год треба промакнути какву „општу" ствар ђе треба више жртвовати него добити. ту се тад анелује на родољубље п одушев љеље народпог свештенства, па је онда „млак, неродољубив, издајица" онај сиромашак свештеннк, који се под притиском своје домаће — Фамилијарне — бриге и невоље није кадар угријати и занијети за овом или оном народном ствари. Памтимо, да је још на сабору од 1869. пзабран био одбор пзмеђу чланова саборскнјех с том задаћом, да спреми нацрт за статут општег јерархијског удовичког Фонда. Тај је одбор — реФеренат му је био покојнн прото бјело-црквански СтеФановић — нацрт тај саетавио, штампатп дао и међу посланнке ради проучавања подијелпо. Још онда — пред 22 годнне — свакн свештеник п свакп родољуб, којп је сирочади нашо.ј добро мислио, радовао се и надао, да ће тај нацрт за два три дана, јога оне сезоне, на дневеи Ј >ед из несен, и закон о јерарзијском удовнчком Фонду створен биги.

Лли на жалосг и на срамоту нашу, а ни на дику врховноч представништву на родном, за пуне 22 године саборпеања, не доспје тај тако ваљап предмет ни до данас на дневни ред пред сабор, јер нп у свпх десетину сезона саборскпјех не иађе се међу иредставиицнма иароднијем доста људи, који би имали срца за спротнњу нашу, па да се својски заузму око остварења те замисли, за којом од памтивијека уздише свештенство са породицама својијем. Сабори су нагап нмали времена и стриљења раснрављати и жестоко дебатовати н пр. о сићушпом и унраво смпјеганом нитању: хоће ли се самом пароху, илп црквеном одбору датп право, да именује црквењака; — а нијесу имали кад претрестн н створнтп статут за удовичкп фонд , који бн до данас већ спасао био неколико стотина сирочади свегатеничке од крајње оскудице, а нонајвигае и од умпе и моралне проиастп. Не можемо мислити, да би остварењу тако евете замисли могло бити сметње од озгоре, да је само еабор статут створити хтпо, него сиротиња пагаа плаче једипо на немар иредставиигатва народног, у коме нагае духовне поглавице иа нрвом мјесту сједе. Па и новијем нацрту статута за удовичкп фонд , гато га је по налогу сабореког одбора петнаесторице сачинио негдагањи нречасни ирото Сомборски, а данашњи светн Патријарах српскп Ђорђе Бранковић, — иа и томе нацрту, као да је суђено било подијелпти судбину СтеФановнћева статута од 1869, јер н овај већ десетак једанаест година не може дочекатп да на дневни ред у сабору дође, као да бп било, и да би могло бити за саборску расправу важнијпх и прешнијих предмета од њега. Не, нема важнијег и прешнпјег