Српски сион

С тр . 106.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 7.

би тај чин крај имсна Патријарха Георгија забележен еа златним словима! Па још када би меродавне личности крај тога биле и сретне руке у избору тих питомаца! Ја да сам том приликом онде каква таква меродавна личност, ја бих узимао више обзира и пол гао веће важности на студијозносш дотичних молигеља, неже-ли на сјајне сведоџбе. Јер ја знам и таких одликаша, којг1 нису кадри ни ударити иером ■ а нами су нужни и књижевпимки раденици на шом иољу. Та ми смо у богословској књижевности тако слаби, так > малени! И ми без таког избора не ћемо у том иравцу ни дотерати далеко. Бар из кола наших свештеника до тога не ћемо скоро доћи; јер наше данашње и млађе свештенство има о том врло настрано мишљење. Да бих штоване читаоце о том и уверио, причаћу овде нешто из мога клириковања Врло се добро сећам, како смо једном повели реч о иашријчрамко-народној библијошеци. Ја и мој друг М. доказивали смо оиширно и са одушевљењем, како је већ давна избио дванаести час, који је озбил.но, најозбиљније опоменуо меродавае личности, да је већ крајње време, да се тај богати извор богословског знања већ .једном доведе у ред, те да му се припусти омладина богословска. „Јер ми немамо, - говорасмо ми — иругог извора, из кога би се могли усавргиаваши. Ми смо људи мал-те не сви убоги сиротани, те не смемо ни помишљати на то, да те скуне књиге сами кунујемо. А овако се не разликујемо ни најмање од нормалца, којчје све и сва уч..нио, ако је марљиво научио сваку задату лекцију. Жалост је то, да ми не можемо ништа да зарадимо ван круга наших гиколских задаИа. Ми из оваких прилика носимо у народ једино лепе сведоџбе, и нишга друго. На нас се могу слободно применити оне речи из „Османа" : вас у виду и у ричи, а у створу ништа пака! А зар ми не би требали да носимо у наш народ и „створа" ? Та нашем су кукавном народу нреко нужни свештеници темељно научени !" Но ире него игго ћу прећи да кажем, шта су нами на то одговорили остали, држим за нужно, да унозорим штоване читаоце на онај крЈ 7 г уџбеника, из којих ми могосмо црнсти наше знање. „Скрипга," из којих се учи у богословији

карловачкој, то су вам већином све неки конгломерати, из којих не знаш који камичак управ треба да задржиш. То вам је кеки збијени хаос, од кога те може заболети глава. А гдекоја је „студија" крај тога још и конФузно нанисана (Увод у св. Писмо; Омилитика), па не можеш да се наканиш да је узмеш у руке. И отуда баш и долази, да су у богословији карловачкој озбиљнији мислиоци обично „лоши ђаци," дочим се слабији таленти истичу као одликаши. Овде још морам споменути, да се ''Догматика, та тако важна студија, која уз то стоји још и у најтешњој свези са исто тако важном Полемиком, учи на словенском језику ! Ово је велика невол.а и несмисао. Јер учити ту важну студију на том језику, не значи ништа друго, него ј чити из ње онај преписивањем грдно искварени словенски језик; а на смисао слабо се ко може и обазрети.*) Истакнувши ово мимогред, чујте пгга су говорили противници нашег горњег мишљења: „Као што из тих вапшх речи видимо, ви омаловажавате цео наш завод! Та ми учимо све оно, што ће нам у животу требати. Или зар ми не учимо апологетику, на догматику, тумачење св. писма, иолемику, омилитику, литургику, моралку, пастирску, педагогику ? Зар ми не култивирамо уз то још и наше дивно црквено појање?" Па додадоше уз то још и ово: „А зар с.ве то није досша и довољно за нашег свешшеника?" То рекоше, а не хтедоше поњати, да су они омаловажавали иозив сраског свештеника! Јер те се речи са свим логично дају овако изокружити: „Српски је свештеник упућен већином на село, међ људе неуке и просте, а за те је досга, кад им можеш лепо отпојати који ирмос ил сједалан; њих ће усхитити достојанствено рецитовање „паки и паки" ; они ће те сматрати за в} ло учена, ако им изговориш какву — ма и сакату — проповед (коју они не ретко не ће ни разумети, ше која им ништа ни користиши не Ие); — међ њима ћеш ти и са таковом спремом бити најумнији и нрви . . . е па дотле, а куда ћеш више?!" Да, тако су говорили ти наши другови, а нису хтели да појме, да свештенику нашем, сриско-православном, нредстоји не само „паки

*) Чујем, да ое Догматика од године нећ не ће више учпти на тако исквареном словенскоа језику. И крајње је време!