Српски сион

Б р . 7.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 105.

них закона (н. пр. у погледу телесних гре хова). Као да је већ једна од тих комбинација довољна, па да се види, да успеси културе и образованости сами за се, без даљег премишљања још не могу унапре дити нравственосг. Нравственост је — по речима Мартензена — нормална воља и дејство човека, п слободна сагласност чо

вечије воље са нормалним т ј. са оним, што треба да буде По другоме опет, нравственост је слободна и разумна сагласност човечијег живота (у суштини његовој и спољашњим појавама) са највишом цељи живота, која обухвата и условљава тај живот. (Наставиће се.)

ПОШД НА ДАНАПШ НАШБ СВЕШТЕНСТВО И ПА ДОППС СВ. СИНОДА СЛ, САБОРСКОМ ОДБОРУ, КОЈИ УСЛОВЉАВА ЊЕГОВУ ЛЕПШУ БУДУкнОСТ, (Свршетак.) онај нага Патријарх, који ту ствар буде схватио у нуној њеној важности, те прегао

буде, да свима силама на том нашем тужном парлогу засади виноград, достојан нашега народа, тај ће имену своме стећи такав диван сјај, који никада потавнети неће! А патријарх Георгије — по свима изгледима, — иде за тим, да својим прејемницима преотме ту злаћану јабуку! 0 томе се може човек брзо уверити, ако само ијоле пажљивије погледа на данашње стање наше богословије, гес!;е на новотарије, које су на том заводу заведене Његовом иницијативом. Ту су вам н. пр. умножени часови предавања; засебно нојање за две и две године; брижни избор два нова проФесора после иознатог одрицања проФесора задарских; строга дисциплина; конвикт уз „благодјејаније" и друге ствари, Но најјаснију светлост баца на тежње нашег Патријарха на овом пољу всст, што је донесоше скорашње новине: да се одредиле две сшиаендије за изображавсте у иноземсшву за ирофесоре у нашој богословији, и вест о аодизап>у семинарије. Тај ®акт ја са своје сгране сматрам за весника нашег скорог препорођаја на том пољу. Међу тим морам рећи, да, мене бар, та два стипендијска места (о семинарији нека остане реч стручњацима) не задовољавају. Ваљало се том приликом обазрети и на тужно стање нашег „придворног калуђерства." Требало је и за изображавање таких одредити коју стипендију. Та оскудица и на том пољу мори нас љуто. И та тешка тама сигурно мора да теретно лежи и на срцу саме Његове Светости. Ја патријарха Георгија у часовима бриге, што

му Је мора наносити поглед на то наше раетројство, готово представљам себи као дичнога Владику Данила, кад оно вели: А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага; једна сламка међу вихорове. Сирак тужни без нигђе никога. Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља .... Црни дане, а црна судбино 1 А није тим двема стипендијама ни про ®есорско питање коначно решено. Та наше данашње стање у проФесорству богословије иште одлучног ударца, игате много већих материјалних жртава, ако смо ради, да већ једном нрестанемо нарицати и запомагати са те наше љуте неудаће. И ја са своје стране држим, да за ту нашу превелику нужду у проФесорима и придворном калуђерству, не би свакако било сувише, ни када би у разне университете послали ма и једно двапаесторицу даровитијих и вољнијих наших синова, спремајуЛи се једни за ирофе<.оре у богословији, а други оиет за иридворне калуђере, јер ја држим, да и наши „дворјани" треба да стичу и лепа богословска знања, и да ни за њих већ није више нуждан правни Факултет, кад се црквено право — ради ког се до сад управо и ишло „горе" — учи опширно већ и у богословији карловачкој. Ја се у овој ствари још уздам у наш скори црквено-народни сабор. Ја држим, да би на том сабору (ако у опће будемо те среће да и то питање дође на среду), ваљало одредити: „оволико сшииендија одреЈјујемо на сиремање за ирофесоре, а оволико за изображавање иридворних калуђера." А у повесници тога сабора стајао