Српски сион

С тр . 104.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 7

метила, која је хтела да учини нравственост са свим независну од религије, да је учини нотпуно самосталну, као што о томе сведоче не само многа мигаљења која су јако истакнута у литератури, већ и многе особите појаве друштвеног живота, као на пр. да се укине заклетва на суду и остало. Што се пак тиче ФилосоФије, особито системе материјализма, дарвинизма и песимизма, за њих се може рећи, да врло често покушавају, да учине морал самосталним и са свим независним од религпје. С тога држимо, да ће читаоци сматрати ово питање не само за савремено, већ и за врло неопходно. Но пре но што пређемо на расправљање зависности морала од религије, налазимо за нужно, да треба пре свега разјаснити основне нојмове „релпгије и нравствености." Под пменом „релпгпје" у опће разуме се у самој природи човека урођена свеза његова с Богом, узајамно опћење, које се очптује од стране Бога посретством његова откривења човеку, посретством старања п промишљавања о човеку ; од стране пак човека показује се у богобојажљивом страху пред Богом, у највећој љубави и у безусловној послушности Богу, у тврдој нади на Бога, у топлој молитви и у осталим делима посвећеним Богу на службу. Но ми ћемо овде при нагаем даљем раз лагању разумети нарочпто хришћанску религију т. ј. религију, коју је открио људима сам Бог, и која се налази у св. књигама старог и новог завета, и коју у нотпуној чистоти и неароменљнво чува црква основана снном божијнм, Исусом Хрнстом. Шта пак треба разумети под именом нравственостп? Одговарајући на то питање мислимо, да треба пре свега одстранити једну злоупотребу, скопчану са именом „нравствености," коју унеше у тај појам присталице материјализма. Нека Матилда Рајхард, присталица материјалпзма, пигае неком Молегаоту: „Нравствена мера за сваког човека налази се бага у властитој природи његовој, те по томе за сваког човека није једна те иста. Шта је то од куда изгреди и страсти? Нигата друго до ли већа или мања количина законите природне побуде. И човек не може је обуз-

дати. Она је само сума механичког рада, по коме се атоми главног мозга морају кретати онако, како се рад креће. И човек који се роди с вером, може да довргаи рад своје природе, и само на тај начпн може бити јаке нравствене природе, Тако и човек којп се роди као убијца, може до стигнути пуноћу свога човечанства, само ако задоста учипи својој разборитој наклоности." Другн приврженик поменуте теорије Р. Шурихт вели: „Добра је наслада пијанство, љубав, али исто је тако добра и мржња, завист, јер она је потпуно трпни еквиваленат, када са свим нестане љубави. Истина нам годи и добра је, у колико нам пружа насладе, но добра је и обмана, гоњење и клетва ако нам пружају угодности и користе нам; брачни је живот добар, докле нам иружа срећу, добра је и прељуба за онога, коме је дотужао брачни живот а и за онога, који љуби удату особу и остало." Свп ти и њима слични назори у духу материјализма нису достојни озбиљне критике п јесу само за то, да отворе очи онима, који желе и доби]ају признање од другатва нерелпгпозног морала. Но ми треба да одстрапимо и оно гледигате, по коме образовање и његов уснех без сваког даљег расуђивања прелазп у област нравствености. Истина да образовање може а и треба да послужи као моћно сретство за успешно развијање нравствености, али за то још не треба бркати једно с другим, а још мање истоветовати та два појма. Оно је истина, да кад и кад образовање у тој мери условљавају нрироднн дарови и спољни услови и одношајн, који не зависе од слободне човечије делатности, да би оцена нравственог достојанства личности по степену њезпне образованости била просто несправедљива; осим тога искуство нам често сведочи, да и најобразованији људи нису увек на чисто с тим а и са таким чистим карактерима у погледу нравственом. На против, често се налазе примери таког образовања, које се чини у већој мери да је пријемчиво за све, гато је лепо и узвишено, и непритвор но се одугаевљава појави његовој, но коме често у великој мери недостаје разумевање врло опћих и иростих нравстве-