Српски сион

С ТР . 108.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 7.

дигнем слабачком руком тужни вео, па је и мени самом с тога тешко око срца. А.ти у дну тог жалосног призора сијнуо је еноједан зрачак светлости, задрхтао је мили сјај звезде преходнице, која нам навешћује сунце наших леиших,

светлиЈих дана, и ја се напаЈам заносом тихе надежде! Време ће показатл! А ја рекох и умирих душу своју. Огиеслав.

ДВЕ ТРИ нл чллнлк: „У ОЧИ РАСПРАВНОГ ЦРКВЕНО-НАРОДНОГ САБОРА. (Мисли о уређењу свешш. дотације.)" штампан у 1. броју „српског сиона" 1891.

а особитом радозналошћу проучих чла^ нак иод горњим насловом, неби ли дао Рјр Бог, да нађем у њему решен већ једном тај гордијев чвор, око кога се већ толико и толико иера пребило и мастила пролило, али — као што ми се чини — на жалост нашу не нађе се ни у овај мах јунак, да на један хитац циља згоди и чвор пресече. У Христу брат „У 2 Уг нћ" исказује мисао: да „ ири разрезивању иарохијала шреба иредходмп у виду и.маши, начин набавке уживљења и сшање народа у аојединим еиархијама." Међу тим на ову исказану мисао своју, која би заиста требала да буде осковна мисао при разрезу парохијала, у даљем разлагању и рачунању сво.м писац истог чланка и не осврће се, нити у целом овом чланку и једно место има. које би се могло са овом основном мишљу у свезу довести. Међу тим штета што се писац чланка није држао у рачуну своме ове мисли, па да је у појединим енархијама „ сшање народа и у обзир узимао. У место тога писац је одмах почео да дели боље и лошије парохије, па је чак и господу учи геље богословије заједно са ректором ни криве ни дужне потегао, да му и они у том тешком послу на помоћи буду — ни мање ни више, него да му баш кажу који је богослов за коју варош или село дорастао. А неби ди у место тога можда боље било, да је пожелио, да се г.г. учитељи богословије потруде, па да богослов, који сврши богословију, из ње за чин и звање спреман изађе, па да га не мора црквењак и учитељ у „свештенослужећим" дужностима упућивати, па да не мора јадник још „4 године код старих и слабомоћних свештеника за умерену плату служити, да се поучи обредима службе и обичајима, а друго да се

упозна са околностима (које су нузгред буди речено у свикој опћини друкчије), и увеџба за самосталног пароха" ?! Каква би та умерена плата била, можемо мислити, кад се можемо похвалити да наш велики део свештенства за сјајну награду од 7о0 Фор. годишње служи. Какву би, Боже, тај дотични слабомоћни свештеник, што је овако ухлебљен, могао своме помоћнику умерену плату дати, па ма ту плату и сам сабор одредио ? ! Врло лепо се даље г. писац и сам сећа, да је наш свештеник породицом оптерећен, да није усамљен и да се ни са 750 Фор. не даје живити са породицом, звао се дотични парох, админиетратор, капелаа или како год хоћете, „а празан стомак — потписутем и сам — гони у просијачину/" Оно да богме да би добро било, кад би се сви свршени богослови могли придодати најбољим парохијама, али шта ћемо, кад баш на тим најбољим парохијама можда нема старих и слабомоћн^х свештеника, него их баш има можда на лошијим па баш и најлошијим парохијама ? ! Што се тиче парохијских сесија, ту ее потпуно слажем са писцем истог чланка, јер пред очима имам и сам, како је са залишним сесијама. Тешко свештенству, да се има издржавати из оног Фонда, у који би имали утицати приходи тих сесија ! Тај фонд тешко да би кроз 5—6 година могао илатити и норезу на те сесије, а не да би из њега још и свештенству што дотегло. Но да пређемо на најглавнију ствар, на рачун. Узмимо нпр. енархију Будимску. Ту се најбоље види, да штовани писац није остао веран својој основној мисли при рачунању и разрезу парохијала.