Српски сион

С тр . 102.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 7.

увређене благодети Христове нануштене беху лутати по нуту заблуда и самовоље. Треће: Отачаствена православна црква има у Апостолу Павлу благодетног руковођу још у одношају ка оној својој деди која се предаше софистици и расколу. Ап. Паво за цело време свога апостол ског службовања борио се непрестано против лажних учитеља, који живише но јудејски. Лажљив правац тих старих извртача Православља, који унеше у Хриш ћанство јудејске појмове о оправдању, да се човек спољашњнм делима и обредпма законским без благодети Христове оправ- ј дати може, има нечег сродног и са прав цем данашњих руских расколника и на јпих Назарена, који такођер држе. да се може спастн спољашњим добрим делпма без разнице и средсгва т. ј. без цркве и без већине тајана. Разлика међу овим и оним правцем састоји се у том, што се по јудејски живећи држаше строго старозаветног закона, којега је Бог дао и ако се разлпкује по обреду, а руски раскол ници се држе црквене хрпшћанске но лаж љиве или људском самовољом установљене старине. И једни и други пак далеко су од духа цраве вере и опћења Христове благодети, држећи се слепо наклоности к' прастаром и спољашњем закону, као правоспасавајућем или неопходном ради спасења, Зато учење Ап. Павла, које открива против јудејствујућих прави дух вере и спасоносност Христове благодети, служи и руским расколницима за ноуку, откривајући им лажљивост и пагубу заблуде, које се држе. Тако исто учење Ап. Павла и пример његов сачињава за нас богодано руководство к томе, како би могли благонадежно и са успехом дејствоватп на расколнике, који некако опетују лажни правац старих хрншћана,који по јудејски живише. Апостол

Паво оировргава пристрасност по јудеј скп жнвећнх ка старозаветној обредности, по којој су отпадалп од благодети раскрићем оне истипе: „јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него вера, која кроз љубав ради (Рал. V. 6.) и нова твар (Гал. VI 15) по дејству благодети." И ми дакле морамо радп онровргпућа те пристрасностн к пресумтивној древности и тако званој законој спољашњосги црквеној, ко.ја је толико хиљада из цркве собом иовела, озбиљније и јасније само моћ њихову открити, и основе вере, љубављу иропра ћене, сам дух и тајну благодетп, која је етворила из човека нову твар ; а што се спољашњости црквене тиче, улива ти, да је и она важна н преко потребна, већ и као израз и ограда духа вере, која љубав улива као одећа и појава благодети, која препорођава унутарњег човека, и да с тога узета н очувана само за то у својој споЈЂашности, не може никог спасти ма каква да је. Да све то пзучимо и разумемо, а тако исто да заблуделу браћу томе научимо, можемо само под благодетним за нас руководством Ап. Павла постићи. Четврто: Узев у обзир, да је Ап. Паво у своје време посланицама својпма утврђивао у истини Христовој хрншћане, који су из Јудеја постали, и из незнабожаца, наћи ћемо у тима посланицама још нарочито опширна и врло корисна руководства за веру по потреби нашег доба. У садање време у недрима Хришћанства па чак и иравославног, појавише се две струје : једна духовно-њезнабошка , којој су почетак, мисли или делатност хришћана, не Хрпстова пстнна и благодет, него идоли соФистике, страсти, угодности живота, а друга: духовно-јудејска , у које но жељи самих хрпшћана као негда за Јудеје, услов беше епасењу само буква или