Српски сион

Б р . 7.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 101.

апостол плво 7 своЈим посшицт. Од Милутина Душића, пароха меленачког и испитаног проФесора за јеврејски језик и св. Писмо.

јј &ма врло важних и јаких нобуда

вере наше ради, да се занимамо најпажљивијим изучавањем слова божја, којему нас учи Ап. Паво у својим посланицама. Прво: Знамо, да је Дух свети, којн је преко Апостола говорио, откривао пре ко њих свију, једину Христову благодет и истину, илп посретством појединог од њих откривао је саобразно томе, каквим се еасудом или оруђем показао који. Аностол Паво јавпо се таквпм избранпм сасудом Христовим, да је по надахнућу духа светог, који је у њему говорио, от кривао тајне благодети и пстине, нарочито дубоким испптивањем и ватреним убеђењем. С тога у богодухновеним иосланицама Апостола Павла имамо ми не само у опће божанствено руководство за веру и делање хришћанско, него нарочито још самим духом нраво насликани образац исиитивања о предметима истине Христове или православија у опће. Друго: Ми деца Христове цркве из незнабожаца, дужни смо знати, да је тај баш Апостол и постављен био од Господа за Апостола и учитеља нарочито незнабошцима, као што он сам и потврђује: ,,постакленх кмуа азх пропок+.дпикх и Лпостолх п учитклв азкњчувх ." (2 Тим 1, 11.) Дпостолх АЗћшижг не треба само разуметп у смислу распрострањења цркве међунезнабошцпма у апостолско доба него у опће цркве незнабожаца свију времена 1 );— то и сам Апостол јасно показује у посланици својој Римљанима. У XI. глави исте посланице (стих 11—36) говори Апостол ') У осталом само се по себи разуме, да Ап. Паво није само Апостол и учитељ не8набожаца ради (јер се нарочито у печетку старао за Јудеје) него су његове посданице за сва времена ц цркве.

о судби васколиког човечанства, и то како телесног Израиља тако и незнабожачког света; указује на оне неиспитане путеве промисла, по којима је у почетку Израиљски народ сачињавао Божију цркву; како је међу тим незнабошки свет остављен био од Бога, а после обратно, незнабошцп су иочелп ступати у цркву, а неверни Израиљ запостављен, — уједно са тиме открива тајпу будућег обраћања ка Хрисгу целог Израиља, и пажљиве чини иезнабошце, који су у цркву место презреног напуштеног Израиља ушли: невјерством одложпше се, а тп вјером стојиш; не понесп се, него се бој, јер кад Бог не поштедје рођенијех грана (Израиља), да и тебе како не поштеди. (Римљан. XI. 20 и 21 стих.) Види се јасно, да овде Апостол говори у опће ка целом незнабошком свету, који је место заузео у целој хришћанској пркви на место неверног Израиља. Но он овде још говори као Апостол незнабожаца и то отворено: „јер вама говорпм незнабошцпма, јер будући да сам ја Аиостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу." (Римљ. XI. 13.) И тако мп деца цркве распрострте међу незнабошцима, дужни смо усрдно подражавати Апостолу Павлу као богодухновеном руковођи, којн је нарочито нас ради избран. Још се већма непоштеда божија, којом је Ап. у посланици Римској грозио невери и охолостн незнабожачкој, оправдала у небројеним случајевима над црквом незнабошког света. Јер не беху поштеђени ни сами Римљани, када падоше са внсине православија, непоштеђеи^Јужу ни многе друге хришћанске о^фине' (из најстарпјег незнабошког свет/)^Т5аЈ^Ше-\ верством и узалудним мудр^