Српски сион

Б р . 9.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 137.

ШРИОК РОГАНОВИТц Црногорско-брдски нитрополит. Написао: Дионисије Миковић, управитељ манастира „Бање." (Наставак.)

еветнаестог октобра 1851 испушти ^на Цетпњу своју велику душу, пошљедњп до данас владика из благословене куће Петровића, пјесник Пешар други , ђеније, којега тек вјекови рађају. Прерана смрт његова ојади ојађено Српство, и баци на њега црпу копрену; јадп су великп, а били би већи да му испод копрене није избила силнија свјетлост, и исклијала сталнпја нада Нашљедником му поетао је спновац Данило Петровић Његуш, први кнез слободне вптешке Црне-Горе из свјецког сталежа. Тај велики духовити Србин, захвалан светој матерн цркви, односно духовенству, за крпсталисање српске слободе у тврди адамант, те му је из крви неброј пута наиојене миле домовине, кроз толико бурнога времена сјала и оживљала у Српству наду на сјајнију будућност, — постара се, да јој нађе ревносна архијереја, да достојно сједне на владпчанску столицу свог ђеда, Светог Петра I. и замјеника му стрица владике Петра II. Тада бјеше на Цетињу: Никанор Ивановпћ Н>егуш, архимандрит, и брижљиви кнез њега именова за митроиолпта, па га посла у Русију на посвећење Овим се отвара нова епоха у цркви црногорској, коју ћу, као што ми и задатак налаже, нијемо пријећи. Нови митрополит, предпоменути Ни канор, са обзира на врнједност, одликовао је младог калуђера Илариона својом искреном наклоношћу и љубављу, на сагласно жељп вптешког кнеза Данила, по зва га 1856. год. на Цетиње, да изучава богословске предмете у цетињској семинарији. Пошто је неко доба провео на Цетпњу, учећп прописане семинарске предмете, и вјежбајући се у митрополији свештеничкој служби, посла га митроиолит Никанор

у манастир Осшрог за управитеља, на мјесто Никодима Рајичевића, архимандрита, који бјеше отишао из манастира. Одмах у почетку његове управе с манастнром видјело се, да ће дјелима оправдати повјерење вигешкога владаоца и преосвештенога митрополита, који по властптој својој изјави, хоћаше ш њим до скора попунити уиражњену манастирску архимандрију, да се на скоро за тим не догоди ненредвиђени случај, немила смрт кнеза Данила I.

Годпне 1860. 1. августа, записа се у историју српску црнијема словима: убиство ватренога кнеза Данпла I, које тога дапа изврши у Котору из пушке злобна и невјерна подајничка рука Тодора Кадпћа. Заплака Српство за Србином, пупаним узвишених родољубних тежњ^, који му бјеше пред свијетом дика; Црна Гора, за својим господаром. Свак ко срискп осјећа, из срца протужи за Данилом. за надом, К0 ЈУ У н>ему полагаше. На тужни глас, слеже се силни свијет у Котор, да ода пошљедњу пошту витешкоме кнезу. Тада сађе у Котор и митронолит, г. Никанор, п свак мнидијаше, да је сашао да попрати у престонпцу носмртне остатке свог благодјетеља н господара. Мисао бјеше оправдана, али на жа лост неистинита! Он се не поврати у своју јерархију, него је недостојно за вазда напушти у часу њеног тешког и горког искушења !

На Црну Гору, овај љути гром наших варвара са дивљењем упрво свпјет очп. Сваки носматра промјену у њој, и нагађа, шта ће се из ње роднти. На њеноме пријестолу, замијенио покојног стрица Данила I младп му сино-