Српски сион
С тр . 148.
„СРПСКИ СИОН."
Ј5 р . 10.
чадскога сталежа разумевати, које стоЈе у редашкој, односно у домобранској активној службовној обвезаности, или у одмереној или редовитој, односно продуженој законитој редашкој, односно у домобранској активној служболној
обвезаноети, или у активној службовној обвезаности, која се изнад исте продужује, иа су на неопредељено време на допуст стављене, којих је дакле придолазак на активну службу посебним позивом условљен.
(Свршиће се.)
Неелужбени део.
ИЛАРИОН РОГАНОВИЋ, Црногорско-брдоки нитрополит. Написао : Дионисије Миковић, управитељ манастира „Бање.'*
г
^,<55 К * * * Је иоле завирио у листове црнојј&^^Згорске повијеснице, тај ће себи ласно иреставити: какво се је поље за делање простпрати морало пред младим мнтронолитом Иларноном. Петовјечна црногорска борба с душма ннма за свесрпска нрава и светнње колико је сметала развитку народног благостања, сметала је и свештеничком образовању. Свештенство је било свуђе прво, ђе је опасност пријетила, те му није до стајало времена обратитн сву своју пажњу на науку, него на иротив, иривезано судбином за народ. већу је пажњу нокла њало оружју и јуначком поносу. Оно је од вазда најљепшн украс отачаствене по вијеснице, што чини засебну цјелину, а разумије се, да је митрополиту Илариону, поред многобрижљивог Кнеза Госнодара Николе I. предстојало, постарати се о лијеку примЈ*ећене осјетне бољетице. Одмах шљедеће године предузео је путовање по јенархији, да се боље упозна с болиЈ 'естима, коЈ *е му мили народ киње, па да га лијечи. Поред оскудице у образованим свештеницима, срела га Ј *е оскудица и у црквеним одјећама и књигама. По особптим свештеничким знацима ниЈ*е ни могао познати свештенике, осим с малом изнимком. С тога 1864. године изда заповијед, да се свештеници не брнју, који хоће да духовно послужују и да се
(Наставак.) своме узвишеном светом позиву озбиљније посвете. Усљед ове заповпједи многи су свештеници претпоставили војнички иозив своме свештеннчкоме Овим су му се одазвали већнном сиособнпјн свештеннцп, који су поред свештеннчке дужности вршили дужности војничког часника, те се Ј 'е тим осјећао осамљенијпм алп не слабијим за постигнуће узвпшене цнјељи. Али и ови, не само што га са ове наредбе не помрзјеше, него нрнзнајући, да су се војничкнм нозивом неколпко одалечили од свештеничког, веома се као свјесни родољуби зарадоваше одважности митрополитовој и са осталпма нодвикнуше: „Ваистину: Таковж нлдга подовлше лруЈерсЛ,"*) и своју му могућу номоћ. норед војничке дужности никад не одрекоше. Да би нотиунио осјетни недостатак у црквеној одјећи и књигама у својој јепар хији, обраћао се је молбом за даривање митрополитима светих митрополија : петроградске, московске и кијевске; и ови су се његовоЈ* молби најљенше и богато одзивали кроз цио течај његовог живота. Овом милосрдном и братском дарежљпвошћу постпгаоЈ*е митрополит Иларион други главни смјер за своју цркву, која се је, слава Богу и Русији, потпуно и богато снабдјела у свему, што јој оскудјеваше. Често је и са својпјема иастирскијема посланицима побуђивао свештенство на
*) Нав. Јевр. 7. 26.